INTERVJU Srđan Simić: Kad ti je teško u životu, čitaj rusku klasiku!

Dramatizaciju, režiju, scenografija i dizajn zvuka potpisuje Predrag Ćurić, dok Kapetana Snjegirjova igra Srđan Simić, glumac koji već desetak godina živi i radi u Rusiji. Upravo ta činjenica je „skrivila” da početak razgovora sa Simićem bude vezan za pitanje kakva su zapravo iskustva naših umetnika na velikom ruskom tržištu, budući da se iz ovdašnje perspektive vidi se samo veliki uspeh Miloša Bikovića?

– Ima jedna šala vezana za Bikovića, iz jednog od mojih omiljenih stripova „Zaljubljena lisica i rakun-Srbin“ Anastasije Žakule, ruske umetnice koja živi u Srbiji. Tamo Lisica pita Rakuna da joj navede bar jedan film u kojem ne glumi Miloš Biković. Rakun dugo razmišlja, pa kaže: „Ne znam... mislim da nema... možda jedino još ’Ratovi zvezda’...“. A Lisica će: „Nemoj da slutiš!“. Do te mere je Miloš zastupljen, i drago mi je zbog njega, ali ima i drugih koji su uspešni – otkriva Srđan Simić. – Na primer, Milan Marić je odigrao naslovnu ulogu u filmu „Dovlatov“ Alekseja Germana, i vrlo su ga nahvalili, moj drug Nebojša Dugalić je čest gost na pozorišnim festivalima i veoma je cenjen u Rusiji, kao i Ivana Žigon. Sve je to dobro jer otvara vrata nekim drugim našim umetnicima da dođu i pokažu se. Drago mi je ako sam i ja deo te priče i ako mogu da pomognem. Osim teatra, ja se uglavnom pojavljujem u kratkometražnim igranim filmovima, ili darujem glas herojima crtanih filmova svojih studenata, što je vrlo zabavno. Tu su i drugi umetnici. Od onih koje znam, moja prezimenjakinja Vesna Simić je slikarka koja već dugo živi u Rusiji i zaista je uspešna. Mi smo nedavno osnovali udruženje srpskih umetnika u Rusiji „Gnezdo“ i imali već prvu prodajnu izložbu. Vesna je izlagala svoje slike, a ja umetničke fotografije.

Teatar „Parabasis“, čiji ste deo, osnovan je pre pet godina kao eksperimentalni teatar. Kako ste primljeni, razume li moskovska sredina novi teatarski izraz, koji zagovarate?

– Teatar „Parabasis“ je nastao iz poznanstva s Rolduginima, Ljudmilom i Igorom, još dok smo zajedno bili deo pozorišne priče u gradu Kolomna u Podmoskovlju. Ja sam tamo proveo oko dve godine, pa smo onda svi zajedno rešili da osnujemo „Parabasis“. Danas je to savremeni underground moskovski teatar, koji ima svoju eksperimentalnu, dramsku i dečiju scenu. Da bi financijski opstali, što nimalo nije lako, nastupamo često na moskovskim pozorišnim festivalima na otvorenom, koji traju nekad i po mesec  dana i organizuju se povodom velikih praznika, kao što su Božić i Vaskrs, kao i tokom leta i jeseni.

U nekim ranijim vremenima muzičari su  otvarali vrata sovjetskog, odnosno ruskgo tržišta - Đorđe Marjanović, Miki Jevremović..? 

– Da, naša muzika je tek priča za sebe. Ona je u Rusiji vrlo popularna, sada pre svega zahvaljujući Kusturici i Bregoviću. O njima može da misli ko šta hoće, ali oni su svetske zvezde koje često gostuju u Rusiji. Nedavo se, recimo, Marko Kasumović doselio i vrlo brzo se uklopio u ovdašnju muzičku scenu, sad svira s “Bubamara Braš Band”…  I sam se bavim muzikom, solista sam Balkan Fanfare Orćestra “Babube”, što je najveseliji posao koji sam radio u životu. Nastupam kao šoumen, lupam po raznim talambasima i perkusijama, plešem, pa čak i pevam – a pošto baš i nisam rođeni pevač, to onda ispada kao neki pank-folk, ili nešto slično... Naš stil je, u stvari, savremeni folk-yez-fjužn, ali nije samo to, obradili smo i Igija Popa, Madonu... Publika nas voli, i svima je lepo na našim koncertima, puno je pozitivne energije, a to je najvažnije. S nama nastupa i Budimir Buda Ikanović, srpski virtuoz na violini... Tako da, ima nas... Nadam se da će nas biti više, i da ćemo se malo bolje organizovati. Ono što nam svakako nedostaje, i o tome trubimo već godinama, je Srpski kulturni centar u Moskvi. Evo i ovom prilikom apelujem na nadležne da urade nešto po tom pitanju. 

Tu uglavnom igramo dečije predstave, koje su vrlo posećene. A eksperiment je u Rusiji cenjen i rado gledan, posebno kod omladine, što je i razumljivo, ali retko donosi neki profit. Ali nama je pozorišni eksperiment zanimljiv i inspirativan i mi se često upuštamo u te vode. Osim nas, glumaca iz osnovnog ansambla, s nama nastupaju ili studenti iz našeg dramskog studija, ili studenti moskovskih pozorišnih i umetničkih akademija, što je i za njih i za nas dragoceno iskustvo. Treba imati u vidu da je Rusija, možda malo više Petrograd, ali i Moskva, jedna od kolevki avangarde, u tom smislu i pozorišne, tako da je, tako reći, takav vid umetnosti „nasleđen“. Ipak, Moskva, kao prestonica, je sklonija klasici i Stanislavskom, nego nekom savremenom evropskom teatarskom izrazu, ali mi jednostavno volimo alternativno pozorište, i oko toga smo se skupili. Moja velika želja je: gostovanje s našim teatrom u Srbiji i okruženju, nadam se da će mi se ta želja ispuniti.

U kojoj je danas fazi vaš Kamerni putujući teatar?

Kamerni putujući teatar je jedan lični, intimni, ispovedni teatar, ili kako rekoh u jednoj svojoj pesmi, teatar „unutrašnjeg krsta“. Njegovo putovanje se nikad ne završava, i čak i kad je u privremenom stanju mirovanja, kao sad, on putuje negde „u nedogled“, kao u pesmi grupe Darknjood Dub. Zato nije čudo što je to putovanje, u pozorišnom smislu, počelo predstavom „Moskva-Petuški“ po Venediktu Jerofejevu. S tom predstavom sam se prvi put i pojavio u Moskvi i... ko zna gde će me taj put još odvesti. Ja sam i sam u fazi iščekivanja, ali ne i nestrpljenja. Najbolje je da citiram celu tu pesmu, ona najbolje oslikava čitavu tu situaciju. Pesma se zove „Adam“: „Evo, sam Bog mi ulogu sprema! / Nastupam u tački unutrašnjeg krsta! / I sve je sada radosna trema / Pred dodir velikoga Prsta“. Inače, moja zbirka fotopoezije „Zaostavno vreme“ može se naći u slobodnom dostupu na internetu, npr. na Fejsbuku. Fotopoezija, jer su tamo moje fotografije i pesme „okačene“ zajedno. Zašto to ovde pominjem? Zato što su one neka vrsta predložka, intuitivnog scenarija predstava Kamernog putujućeg teatra.       

Kakve su šanse da „Otac“ zaživi i na ruskom jeziku?

– Mi se nadamo da ćemo „Oca“, pre svega, igrati na srpskom i u Rusiji, za sada imamo plan da učestvujemo na festivalu „Zlatni vitez“ u Moskvi, na kojem sam već bio s predstavom „Moskva-Petuški“, kao i na festivalu Dostojevskog u Staroj Rusi. Nadamo se da će nam u tom smislu Kulturni centar Novog Sada pružiti podršku, kao što su nam velikodušno izašli u susret i prilikom nastanka ove predstave, na čemu smo im i reditelj i ja veoma zahvalni. Što se tiče igranja na ruskom, to je već više do mene, nego do reditelja, odnosno ja bih morao da se potrudim da „prevedem“ predstavu na jezik originala. Verujte mi da je mnogo teže igrati na jeziku originala, jer te tamo gleda i sluša ruska publika, koja je s Dostojevskim na „ti“. Ja sam „Moskvu-Petuški“ počeo da igram na ruskom tek pre nekoliko godina, a do tada se nisam usuđivao, igrao sam je samo na srpskom. Da, ja govorim i igram na ruskom, ali ipak imam određeni naglasak, koji mora biti opravdan, ako se radi o nekoj klasičnoj izvedbi ruskog dela. Ako je predstava alternativna, onda to nije toliko važno, ili je važno specijalno, tj. namerno, jer je takva rediteljska koncepcija. S tim u vezi, takođe, ima jedna anegdota. Kad su Ljudmilu Rolduginu, rediteljku naše ruske predstave „Mačak u čizmama“, pitali zašto Mačak govori s takvim čudnim naglaskom (a Mačka igra Srdžan Simič, kako tamo pišu moje ime), ona je odgovorila: „Ma dobro je što uopšte govori, pa to je mačak!“.  

M. Stajić