INTERVJU: Nikola Zavišić, reditelj: Telehen je zen-Čehov

Glumci se takođe igraju rečima, što je veoma zanimljivo, a predstava nije nimalo strašna ili tužna... – reči su kojima je dečji žiri Predškolske ustanove „Različak“ iz Bačke Palanke obrazložio svoju nagradu „Dobro drvo“ za predstavu najbližu deci, na nedavno održanom Festivalu ekološkog pozorišta za decu i mlade u Bačkoj Palanci. Ova predstava Pozorišta lutaka Niš nastala je  po pričama Tona Telehena, u dramatizaciji, režiji i dizajnu svetla Nikole Zavišića,

Šta Vam znači ta predstava iz Niša i nagrada koju je osvojila?

- To je duga priča. Ima istoriju. „Nedostajanje“ Tona Telehena, holandskog pisca, genijalnog po mom mišljenju. Zen-Čehova kako sam ga nazvao, jer je bio pedijatar, a uzgred pričao priče. To jest, pričao ih je svojoj kćerki pred spavanje sve dok ona nije smatrala da joj to više ne treba, a pričao ih joj je čak do njene 12. godine. Onda je shvatio da mu je žao da napusti taj svet koji su pravili desetak godina, pa je krenuo redom da zapisuje sve te priče.

Ja sam „Nedostajanje“, odnosno „Svako može da padne (osim čaplje)!“ radio u Malom pozorištu „Duško Radović“ 2006. i ta predstava bi se verovatno i danas igrala da nije bilo nesrećne okolnosti sa Bokijem Lazarovim. Rešio sam da njen život nastavim na neki drugi način. Pošto ne mogu da kopiram sam sebe, nikada to nisam uspevao čak ni kad sam hteo, onda sam odlučio da uzmem neke nove priče. Imaju jedna ili dve iste kao u „Radoviću“ gde se predstava igrala 16 godina. Ona je trebala da bude lutkarska. Međutim, vrlo brzo smo odustali od lutaka i odlučili da napravimo igranu verziju, jer nam se učinilo da je tako bolje, a ostao mi je taj san da napravim lutkarsku verziju. U Nišu mi se taj san ostvario. Mladi glumci zajedno sa iskusnijim, nas petoro, u okolnostima sličnim laboratorijskim, jer smo sami izmišljali svirke, instrumente, vrlo slično „Slici nepoznatog“ (predstava u Zrenjaninu – prim. nov.), imali smo muzičke probe, bavili smo se kombinacijom hendpena sa usnom harmonikom, sintisajzerom, i napravili svoj jezik, na drugi način nego u „Radoviću“, ali ipak uspeli da taj izuzetno nežni, ljubavni, topli dodir priča Tona Telehena prebacimo i na publiku. Baš sam bio mnogo srećan što su te priče nastavile svoj život na lutkarski način. Ja sam se prevashodno školovao za režiju u alternativnom i lutkarskom pozorištu.

Sticajem okolnosti ću raditi još jednog Tona Telehena, drugu vrstu priča, u „Radoviću“, sledeće godine, tako da se radujem tom povratku na dečjeg Čehova čije priče preporučujem svim roditeljima da čitaju deci, jer su potpuno neočekivane, uvrnute, duhovite, srceparajuće, nežne, ljubavne… U njima nema neravnopravnosti među životinjama, slon i mrav su iste veličine, svi se druže, ima samo po jedna životinja od svake vrste, nema prošlosti, nema smrti. Večne i divne su. A sam Ton Telehen, to je isto dosta zanimljiva priča, da bi dobio autorska prava od njega koja se samo jednom dobiju i onda može više puta da se rade njegova dela, mora da mu napiše pismo rukom. Ne prima mejlove, ne prima pozive na mobilni telefon. Kad mu napišeš pismo, čekaš njegov odgovor, tako da imam odgovor od Tona Telehena da mu se dopada moja ideja i da mi dozvoljava da radim, tako da je i to zanimljiv, analogni pristup komunikaciji koji danas retko ko i da praktikuje.

Da li možda živi na imanju sa vetrenjačom?

- Na farmi je svakako, još uvek je živ. Ima osamdesetak godina i, i dalje piše. Nisam baš siguran šta, ali veliki sam njegov fan i apelujem još jednom na roditelje da kupe njegove knjige i čitaju ga deci. Mislim da će im to biti kreativan produžetak dijaloga.

I da idu u pozorište?

- To isto ako može, super!

Poznajem dugo vaš rad u pozorištu, ali otkrivajući ovo, sad mi deluje da je sve drugo za vas bilo sporedno!

- Skoro da je tako! Što se tiče odraslih, to su mi Čehovljeve priče, a što se tiče dece, u pričama Tona Telehena nalazim neku analogiju i prilazim im sa velikom radošću. Čak i Čehovljeve priče ću ponovo raditi. Sad sam „prvu sezonu“ radio u Zaječaru – „Čehovljeva soba – sezona 1“ – devet malih priča, a „Čehovljevu sobu – sezona 2“ radiću 2025. Počinjem da se bavim serijama predstava.   

Jeste li uopšte u stanju da uradite nešto, a da ne izmišljate, tipa ono da vam Hamlet bude žena, kao u predstavi u SNP-u?

- Nekad to uradim na svoju štetu. Eto, baš u slučaju Hamleta. On se nije dao, iako sam imao ideju da hoće. Uz splet drugih okolnosti, Šekspir me pobedio. Žao mi je što retko u životu dva puta radiš „Hamleta“. Ako mi se desi, mislim da ću pametnije pristupiti priči. U svakom slučaju, moram ne da sve svedem na svoju meru, nego proširim na više mogućnosti, jer mi nije dovoljno interesantno klasično, jednostavno pozorište, uslovno rečeno, sa običnom fabulom. To opet ima veze i sa školom, sa Pragom, to što su nas tamo učili da se razmaštavamo slobodno, da nas niko u tome ne zadržava i ne zaustavlja, da se ne obaziremo na to. I evo, ja i dan danas to sprovodim. Ne mogu reći uspešno, ali kontinuirano. Sada kada imam skoro 60 godina i osećam to kao dobru stvar. Bavim se pozorišnom režijom, živim od nje i to živim vrlo u redu. Ako se svede, to je jedan vrlo zabavan život.

A kako stoje stvari kad si gledalac, ili žiri? Da li imate tu neku profesionalnu deformaciju u pogledu na druga dela, drugih autora? Da li predstave gledate strukturalno ili im se prepustite?

- Uvek se prepustim. Gledam strukturalno ukoliko mi se stvar ne dopadne. Onda analiziram da bi mi vreme brže prošlo. Ono što je isto zanimljivo u vezi sa pozorištem jeste to da je najveći mogući zaustavljač vremena upravo to ukoliko stvari ne idu kako treba. Ukoliko su dosadne. Nema ničeg dugotrajnijeg od loše predstave. A ničeg što ti pojede vreme na način da ne shvatiš koliko je brzo prošlo, od dobre predstave. To se uveravam iz dana u dan u svim ulogama koje imam. Ako me predstava uhvati i uzme, onda me baš briga kakva je struktura, a ako me ne uhvati i ne uzme, onda je analiziram, brojim reflektore, brojim glumce, gledam izraze lica, pokušavam da napravim kadrove od toga, razmišljam o drugim stvarima… Zato mnogo više volim kad me predstava na emotivnom planu uzbudi na način kako ne bih morao da se bavim ovim usputnim radnjama u glavi, koje mi zapravo samo pojedu fokus i onda vreme traje beskonačno dugo.

Igor Burić