I odsutan, Oliver Frljić u centru pažnje na Subotičkom festivalu Dezire

Prvo, zbog filma „Srbenka“ Nebojše Slijepčevića, koji je prikazan u okviru pratećeg programa „Dezire akademija“, a zatim i zbog nastupa glumaca Satiričkog kazaličta „Kerempuh“ iz Zagreba, koje je izvelo predstavu „Šest lica traži autora“ Luiđija Pirandela, upravo u Frljićevoj adaptaciji i režiji.

Dokumentarni film „Srbenka“ Nebojše Slijepčevića snimljen je tokom proba Frljićeve predstave „Aleksandra Zec“, u produkciji Hrvatskog kulturnog doma Rijeka. U fokusu je mučko ubistvo dvanaestogodišnje devojčice i njenih roditelja tokom ratnih godina raspada Jugoslavije, u Zagrebu. U prvi plan je stavljena nacionalnost žrtava, iako bi danas trebalo da bude poznato da je to, kao i za rat, bio samo povod, dok su pravi motivi ostali skriveni u ekonomskoj sferi, jer je porodica Zec, kao i Jugoslavija, bila izuzetno imućna.

U predstavi „Aleksandra Zec“, koja je viđena i na subotičkom „Dezireu“, ali i pobedila na Bitefu, Frljić se ipak bavio nacionalističkim zanosom i retorikom, odnosom društva i države prema ratnim zločinima. U filmu je, pak, najupečatljiviji lik dvanaestogodišnje devojčice srpske nacionalnosti koja igra u predstavi, a na indikaciju reditelja da može i da slaže kad je to pita glumica u naslovnoj ulozi, i pored silnog straha, govori istinu.

Pored „metoda“ Frljićevog rada na jednoj od njegovih najboljih i najuspešnijih režija, Slijepčevićev film razotkriva i podupire još niz mehanizama koji su se duboko ukorenili u postjugslovenska društva i države – međusobna mržnja, bez pomirenja, sagledavanja i priznanja vlastitih grešaka i grehova. Zato je jako važna rečenica koju Frljić izgovara na probi, a predstavlja i ultimativni odgovor hrvatskim braniocima od srpskog agresora, da će se hrvatskim žrtvama baviti kad bude u prilici da radi pred onima koji su im bili yelati. Rečeno – učinjeno, upravo u Subotici, u Narodnom pozorištu, predstavom „Kukavičluk“.

Linda Begonja, Jerko Marčić, Vilim Matula, glumci predstave „Šest lica traži autora“, istupili su prvo na konferenciji za novinare, složni u mišljenju da su pozorišta kao što je „Kerempuh“, festivali kao što je „Dezire“, reditelji kao što je Frljić, tračak nade u svetu izgubljenih duša, pomućenih vrednosti.

„Pirandelovo delo je i u vreme fašizma napravilo pomak u društvenoj strukturi pozorišta, u rušenju „četvrtog zida“. Kod Olivera je to drugačije, jer je on kao autor predstavnik postdramskog teatra. On je to vezao za hrvatsku stvarnost, ali svi mi ovde imamo tu vrstu radikalizacije ekstremne desnice, što je postavljeno u prvom delu predstave, u obliku političke basne. Onda „upadaju“ lica i u drugom delu predstava postaje vrlo neredvidljiva, menja žanrove i motive, a uglavnom se tiče našeg identiteta, kao glumaca i kao političkih bića”, objasnila je Linda Begonja predstavu o kojoj je takođe već pisano, jer je ovdašnja publika mogla da je vidi nedavno na Bitefu.

Po njenim rečima, pojave „u ime porodice“, sve ono što je konzervativno, tradicionalne vrednosti koje zanemaruju manjine, druge vrednost, pojave su u okvirima liberalnog društva koje je, u stvari, na rubu totalitarizma: „Ono što je bitno nama je to koliko je duh tog Balkana, ili Palanke, prisutan. Bitno da se dokaže svima da smo žrtve, da smo posebni, da se istakne naša tužna priča, na čemu insistiraju i ti Pirandelovi likovi koji upadaju na scenu. Oliver je to gurnuo u prvi plan”, naveo je Jerko Marčić.

Festival savremenog pozorišta „Dezire“ sinoć je na programu istupio iz okvira regionalnog i ugostio trupe iz Francuske, odnosno Rusije. Reč je o predstava i autorima „Trenuci odsustva“ Sesil  Loje (Francuska) i „Diktatura“ Pozorišta „Ahe“ (Rusija). O savremenoj koreografskoj sceni u Francuskoj, Sesil Loje je rekla da sadrži niz različitih praksi i primera. Više nije kao u osamdesetim, rekla je ona, kada su se razvijali pojedinačni pravci. „Velika pozorišta i trupe su uglavnom u fokusu, dok je manjima jako teško da se razviju i zadobiju svoje mesto u recepciji. Naš je zadatak da prodrmamo ustaljene pravce”, kaže Sesil Loje.

Pozorišna trupa „Ahe“, koju su u susretu s novinarima predstavljali Maksim Isaev i Pavel Šemčenko, drugi put dolazi na subotički „Dezire“. S obzirom na to da su iz Sankt Peterburga, objasnili su da postoji velika kompetitivnost sa umetnicima iz Moskve. Predstavu „Diktatura“ su napravili kao slavljeničku, jer su dobili novi prostor za rad, koji su nazvali „Barut“, ali takođe i kao nastavak predstave „Demokratija“. Razumljivo, zbog teške pozicije u kojima umetnost danas, reklo bi se svuda, opstaje, kao i zbog jačanja političkih uticaja na kulturu i stvaralaštvo.

        Igor Burić