Gabor Mesaroš, glumac: Ćutati i služiti
NOVI SAD: Gabor Mesaroš je glumac Pozorišta „Deže Kostolanji“ iz Subotice. Nekoliko godina po završetku Akademije umetnosti u Novom Sadu, zaigrao je na sceni subotičkog pozorišta, koje je poznato po tome što na repertoaru „sučava, šokira, uzbuđuje, čini radoznalim i zavisnim“ svoje gledaoce.
Mesaroš je do sada ostvario brojne zapažene uloge, uglavnom u predstavama Andraša Urbana, ali i sa gostujućim rediteljima, Anđelkom Nikolić, Kokanom Mladenovićem, Margaretom Taboroši, Denešom Debreijem...
Vaša najnovija predstava zove se „Fakultet za pozorišnog gledaoca“ Ištvana Tašnadija, u režiji Andraša Urbana. Zvuči zanimljivo?
Da, vrlo je aktuelan. Uvek će biti. Kratka priča o tome da je pre nekoliko godina vlada zatvorila pozorišta zbog nenormalnog ponašanja publike. Dva bivša glumca i asistent osnivaju fakultet za pozorišnog gledaoca na kom uče kako se treba ponašati u pozorištu, uz mogućnost stalnog zaposlenja i napredovanja u naučnoj karijeri. Komad se bavi vezom glumaca i publike. U Mađarskoj je to već dugo igrano, a mi smo ovde „nastavili“ ubacujući aktuelne teme u vezi sa našom situacijom – mučenje sa posećenošću, politička dešavanja... Predstava je „urbanistička“, ali ipak komedija.
Krležin „Sprovod u Terezijenburgu“ nije vaša prva saradnja sa rediteljkom Anđelkom Nikolić, ali jeste prva s Bitef teatrom, koji je koproducent predstave?
Baš sam se radovao što sam bio u podeli. Znao sam ljude iz Bitefa, ali nismo sarađivali. Drago mi je i zbog saradnje sa Marijom Bergam i Bojanom Žirovićem. Lepo smo radili. Ispalo je da je i ta predstava aktuelna više nego što smo mislili. Jeste da se radi o raspadu monarhije, ali malo vuče i na našu situaciju u kojoj nam se stalno servira kako treba da se ponašamo, da ćutimo i služimo, da je to najbolji put onima koji bi da imaju koristi.
„U ime gospoda“ Andraša Urbana, s kojom ste upravo gostovali u Novom Sadu, ipak prevazilazi granice, kao i migranti iz Azije o kojima se radi u predstavi, samo što su vaše više granice „političke korektonosti“?
Paralelno smo predstavili hrišćanstvo i islam, ali u većem delu pričamo kao hrišćani. Prelazimo i granicu „normalnog govora“ o ovim stvarima. Parole koje govorimo u predstavi su uzete iz svakodnevnog života. Možda nisu uvek izrečene, ali su tu, u našim glavama. Možda zvuče suviše agresivno. Ako smo to stvarno mi, onda treba da se zamislimo nad tim.
Šta bi danas bio fakultet za pozorišnog glumca?
Ćutati i služiti (smeh). Ako hoćeš aktuelnu glumu, onda ne može da se izbegava stvarnost. Mislim da pozorište nije samo priča o problemima, pokrivena tekstom. Moraš biti u toku i politički i intelektualno. Moraš pratiti život i biti otvoren prema sebi.
Igor Burić