Festival Dezire u Subotici: Upravo ovde, sada
NOVI SAD/SUBOTICA: Kako „Dezire“ deluje danas, 11 godina nakon osnivanja, upravo svedoči njegova verna publika. Stara, ali i nova, koja se iz godinu u godine sjajno uklapa i prenosi nešto poput porodičnog nastojanja da se održi scena savremenog pozorišta u Subotici.
Festival „Dezire“ u toku je od prošlog vikenda, već je zabeležo nastupe mnogih umetnika. Naglasak je, kao i uvek, na predstavama izraženog savremenog snezibilteta, osećaja za društvo u kojem se umetnost stvara. Uvek je dobar osećaj videti i veliku dozu neformalnosti, umetnike i publiku kako zajedno idu od jednog programskog mesta do drugog, dok se sve ne završi u lokalnom klubu...
„M.I.R.A.“ Andraša Urbana (Bitef teatar) na otvaranju, „Krug“ Nasera Belaza iz Pariza, „Mnemozin“ – novi performans i izložba fotografija Jožefa Nađa, obeležile su početak festivala koji organizuje Pozorište „Deže Kostolanji“.
Savremena pozorišna scena Mađarske, takođe je bila zastupljena prvih dana, kao prirodna za grad koji je „na granici“, čiji poja često biva preispitivan. Grad koji je pun „takozvanih“ migranata, a zapravo ljudi koji traže izlaz. Predstava „Simptomi – rijaliti u podrumu“ čuvene novomilenijelane trupe Reke Sabo iz Budimpešte, na dokumentarno-izvođački način, govori o tome kako se (i kako bi mogli) alternativni, margnalizovani umetnički pravci povezuju sa konkretnom realnošću, u sve većoj, i reklo bi se žešćoj potrebi da se i oni opredele. Za/ protiv. Predstava se završava svjevrsnim glasanjem u kojem se formiraju tri grupe. I „grupnim selfijem“, ako je tako nešto moguće.
Kako je i šta je u Srbiji, govori predstava „Voks dei – građanska neposlušnost“ Zlatka Pakovića (Ustanova kulture Stari grad Beograd). Pita me koleginica sa veb-portala „Hoću u pozorište“ šta mislim o njoj, predstavi, političkom pozorištu, Srbiji... Ne znam, šta reći. Dok god nam umetnici insceniraju suđenja ubicama Olivera Ivanovića, Dade Vujasnović, Nebojše Simeunovića, Zorana Đinđića, vladavinu prava, građansku odgovornost, nasuprot stvarnosti u kojoj vrh demokratski izabrane vlasti simulira iste te stvari, tu i tamo bivajući teatralniji od samog pozorišta, teško je uopšte slušati, gledati, pričati.
Do kraja festivala „Dezire“ u Subotici, sa velikim nestrpljenjem (najvećim), očekuju se predstave reditelja Igora Vuka Torbice. „Tartif“ (Srpko narodno pozorište/ Narodno pozorište Sombor) i „Bakhe – kratka istorija propadanja“ (Narodni teatar Bitolj). Ovo i jeste jedna od temeljnih vrednosti „Dezirea“ – promocija nedovoljno promovisanog, da se izrazim „nekritički“ spram „nepopularnih“ termina iz savremenog rečnika.
Uzbuđenju će sigurno doprineti i koncertne večeri u petak, 29. novembra, kada nastupaju reperi Marčelo (Srbija) i Adorjan Čato (Mađarska). Hip-hop je muzički žanr s kraja 20. veka, koji je ostao dominatan i u 21. veku, kao umetnost sposobna da poveže misao „ulice“, sa mislima „salona“. Njen pozorišni izraz, ako bi se ovde već upitali i za to, potiče od govorne radnje, poezije, povezane sa najdubljim mislima i osećanjima vezanim za zajednicu.
Zato – „Rajt hir, rajt nau“ (Ovde i sad, odmah) – pravi je i dobro izabran slogan 11. festivala „Dezire“ Pozorišta „Deže Kostolanji“ u Subotici. Dobrodošlica se podrazumeva!
Igor Burić