„Ćelava pevačica” u Narodnom pozorištu Sombor

Upravo ovaj postupak iskoristio je Ežen Jonesko inaugurišući u dramsku umetnost filozofiju apsurda. Činjenica da je njegova prva drama, „Ćelava pevačica“, bila pandan građanskoj, porodičnoj drami, već govori dokle je on tim postupkom stigao, ironizujući i kritikujući milje u kojem se ljudi poznaju, razgovaraju, večeraju, druže se, a zapravo, iako je strop gore, a pod dole, ništa ničemu nema svrhe.

Iva Milošević kao rediteljka predstave „Ćelava pevačica“ u Narodnom pozorištu Sombor, na prvom mestu dramaturški veoma vešto sažima i preoblikuje Joneskovu apsurdističku zavrzlamu, i tako je donekle približava, aktuelizuje jednom vrlo mogućem, realnom svetu i životu. Smitovi na svom mestu, u svom stanu, kao da su nastanjeni u spejs šatlu, a ne porodičnom domu sa decom, trabunjaju o večeri koju su upravo pojeli, o događajima iz spoljašnjeg sveta koji kao da ih se tiču. U ovom delu predstave, a dobrim delom i kasnije, dominira Dragana Šuša kao Gospođa Smit, sva nabrekla i ukrućena od nekakve prazne, robotizovane živosti i strasti kojoj do kraja „nećemo“ utvrditi ni poreklo, ni razlog.

Belo našminkana lica potenciraju bezizražajnost, hladnoću. Nagli i kratki gestovi, rastrzani pokreti, takođe. Salonski odeveni u svom stanu, sve sa služavkom Meri koja kao da je „ispala“ iz Srednjeg veka, vrlo je efektan kostimografski segment Biljane Grgur, baš kao i svedena scenografija Gorčina Stojanovića, crvena, pozorišna zavesa svud unaokolo, plus galantne, bele sofe. 

Kada na večeru koja je već pojedena dođu Martinovi, prvo sledi čuveni apsurdni deo upoznavanja bračnih drugova, Martinovih, ne sa Smitovima, a zatim Biljana Keskenović kao Gospođa Martin, figurativno govoreći, ulazi u tihu borbu za glumačku nadmoć u predstavi, dok se Srđan Aleksić (Gospodin Martin) i Ninoslav Đorđević više-manje skladno uklapaju u ritam i dinamiku izvedbe.

Centralni deo predstave, poseta Vatrogasnog kapetana (Pero Stojančević) koji veče kod Smitovih čini još urnebesnijim, višestruko je značajna, baš kao i uloga kućne pomoćnice Meri (Sofija Mijatović) čiji je rezonerski šou minimalizovan i ostavljen za kraj. Naime, Kapetan je živ lik, i pored svog apsrudističkog konstrukta nekako stvaran. Iako se i on „budaleše“, njegovu ulogu je rediteljka postavila kao stvarno, osećajno dramatičnu. Kada njegov nastup u ovoj verziji završi egzaltiranim umiranjem, sa ćelavom pevačicom na usnama, a Smitovi i Martinovi ga sahrane u kontejner sa ulice, Iva Milošević dodatno apostrofira socijalne nivoe predstave.

Vrhunac svojevrsne poente je ipak ostavljen za Meri koja veoma slikovito spram spoljašnjih okolnosti, gaseći vatricu u lavoru dezinfekcionom prskalicom, pita kome je to u interesu da se zabuna odužuje. Zavesa i pred publiku. Mrak.   

Igor Burić