Balet „Katarina Izmailova” premijerno 20. maja u SNP

Premijera ovog baleta je završnica pomenutog festivala “Rudolf Bruči”, organizovanog povodom stogodišnjice rođenja ovog cenjenog kompozitora, i prvog dekana Akademije umetnosti u Novom Sadu. Njegov balet “Katarina Izmailova” će prvi put biti izveden u SNP-u, po libretu i u koreografiji Dimitrija Parlića, koju prenosi Konstantin Tešea, prvak Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, u kojem danas radi kao pedagog.

Libreto za ovaj balet Dimitrije Parlić je napisao prema noveli “Ledi Magbet Mcenskog okruga” Nikolaja Semjonoviča Ljeskova, i načinio koreografiju za balet “Katarina Izmailova” (čija je praizvedba bila 1977. u Narodnom pozorištu u Beogradu) koja nije sačuvana.

„Na sreću, postojao je televizijski snimak ove predstave iz 1982. Pošto autorska prava i na izvođenje ovog baleta ima ćerka Dimitrija Parlića, ona mi je poverila da dosledno prenesem njegovu koreografiju, i vratim je na scenu što je autentičnije moguće“, kaže za naš list Konstantin Tešea, i priznaje da je to vrlo teško, jer je morao da vodi računa da ništa ne promeni, a i zato jer je u pitanju televizijski snimak, na osnovu kojeg je morao prvo sam da nauči koreografiju, pa tek onda da je prenese igračima.

Ceneći da je Parlić bio najveći koreograf 20. veka, ne samo u bivšoj Jugoslaviji, dok je Bručijeva muzika za ovaj balet čak i za današnje vreme vrlo moderna, Tešea je, radeći na ovom baletu, prvo uočio da su oni dosta blisko sarađivali na ovom delu.

„Bruči je komponovao muziku po Parlićevom libretu, a on je tek onda stvarao koreografiju. Vidi se da su zajedno radili. To se čuje u muzici, ona najavljuje šta će se desiti, i to se tako jasno vidi“,  napominje Tešea.

U vreme nastajanja, ovo delo je bilo jedna vrsta avangarde, i možda više i nije moderno u smislu u kojem je smatrano pre četrdesetak godina, ali, kako dalje objašnjava Tešea, danas je to neoklasika, s nekim naznakama savremenog izraza, i malo folklora u ansambl igrama, kao svojevrsni podsetnik na Rusiju.

„Kao prvo, ovo je dramska predstava, i to je najvažnije, mada naravno i koreografija, ali likovi su iznad svega. Ovo je teška priča, u kojoj glavna junakinja prolazi jedan period života, od dosade u kući, do strasti koju oseća prvi put, želje za osvetom, i ubistvom, da bi dobila šta hoće, a čeka je razočarenje na kraju. To je vrlo teška uloga, i pre svega dramska“, ukazuje Konstantin Tešea.

U ulogama su prvaci i solisti Baleta SNP -a: Ana Đurić / Marijana Ćurčija (Katarina), Andrej Kolčeriu / Liviu Har / Samjuel Bišop (Sergej), Andrej Kolčeriu / David Gruoso / Samjuel Bišop (Svekar), David Gruoso / Ivan Đerković (Muž), Ljiljana Jokanović / Jelena Nikolić (Nećak), Dunja Lepuša / Sonja Batić / Milena Krkotić (Sonja), Olga Avramović / Milena Krkotić (Vizija), i Bojana Mitić / Verica Kozarev Klarić / Jelena Marković (Aksinja). 

Scenograf je Dalibor Tobyić, a kostimograf je Mirjana Stojanović Maurič.

Većinu igrača Konstantin Tešea poznaje, budući da je i sam mnogo nastupao u SNP -u, čak i na premijeri legendarnog “Grka Zorbe”, u čijem izvođenju je potom učestvovao mnogo puta. Tešea smatra da u ovom momentu SNP ima potencijal i u ženskom i u muškom delu baletskog ansambla, i ističe da je zadovoljan protagonistima, i ansamblom, ali i celokupnom organizacijom rada.

„“Katarina Izmailova” je poslednji balet Rudolfa Bručija, po meni možda i najznačajniji, jer je to prvi njegov celovečernji balet. On se zaista posvetio ovoj kompoziciji, koja je toliko višeslojna, da je bilo potrebno dosta vremena da se “dekodiraju” svi njegovi naumi. On je eksperimentisao sa zvukom, kao uostalom i u svim drugim svojim kompozicijama“, podseća maestro Aleksandar Kojić, koji diriguje ovim baletom.

Bruči je bio u toku svega što se na avangradnoj sceni događalo, ali, kako ukazuje Kojić, on nije kopirao i imitirao, već je kreirao svoj stil, koji je eklektičan. 

„Sama priča “Katarine Izmailove” je toliko potresna i zastrašujuća, da je tražila jedan muzički izraz koji ne može biti ni konvencionalan, niti klasičan, u bilo kojem smislu. Kao što i priča šokira, i njena vizuelizacija, mora da šokira i ono što dolazi iz orkestarske rupe, ti zvukovi, koji su vrlo često određeni šumovi, i specifični načini sviranja instrumenata“, objašnjava Kojić.

Orkestar SNP -a biće “pojačan” dodatnim ekstra sviračima, da bi se, po rečima Kojića, dobio ogroman orkestarski aparat koji zahteva ova kompozicija. Pojedini instrumenti, koji dugo godina nisu korišćeni u SNP u, kao ogromni gongovi, čuće se iza scene.

„Neki naši svirači će stajati i sa strane, van orkestarske rupe, jer svi ne mogu da stanu tamo. Sve to zajedno, muzika iz orkestarske rupe, muzika van scene, određeni snimci sa zvučnika koji će ići, koje je Bruči predvideo tačno u nekom momentu, sve to daje potpuno upečatljivu priču, i nešto što novosadska publika nije imala priliku uopšte da čuje, takav muzički jezik i rukopis“, ističe Kojić, primećujući, između ostalog, da nijedna kompozicija, nijednog našeg avangardnog kompozitora, u ono vreme i jugoslovenskog, ne zvuči kao kompozicija Rudolfa Bručija, samosvojnog i originalnog, i u toj svojoj originalnosti upečatljivog i prepoznatljivog.

 N. Pejčić