„Bacači prstiju” u koprodukciji Sterijinog pozorja na sceni Šabačkog pozorišta

U obrazloženju tadašnjeg žirija konkursa Sterijinog pozorja, koje je, uz Jelenu Mijović i Simona Grabovca, potpisao i autor ovoga teksta, stoji: “Drama Bacači prstiju Ive Brdar pleni neobičnim izborom teme, dve devojke na takmičenju autostopera, jezičkim stilom – drama je napisana gotovo u stihu, kratkim, jezgrovitim i poetičnim rečenicama – a ističe se i bogatim slojevima značenja koja opisuju savremeni svet kao turobno i prazno mesto za pune duše željne života. Kvalitet drame Ive Brdar dodatno gradi to što su dve devojke na početku drame mlade i razdragane, da bi do kraja postale zrele i rezignirane...

Kada bi Bacači prstiju bili postavljeni kao film, bio bi to roud muvi. Ana i Monika, od automobila do automobila, upoznaju različite predele, ali i mišljenja, stavove, profile različitih ljudi, među kojima je i jedan pas, čime se simbolika drame još više zgušnjava, postajući sve sugestivnija i poetičnija. Iz vožnje u vožnju, glavni put koji prelaze je put u sebi, dramatično prikazan kao put bez povratka, ili put bez cilja... Da se u ovom komadu sami ne prepoznajemo, to bi mogla biti avanturistička priča, otkrivanje egzotičnih krajeva iz kojih se glavne junakinje nikada neće vratiti. Ali, živo blato, u koje upadaju ove dve konzumentkinje (čije motive i uverenja autorka takođe dovodi u pitanje) nekakve sumanute nagradne pustolovine, naše je blato, ono koje nas je gotovo sasvim progutalo.”

Sve ovo je Bojan Đorđev kao reditelj odlično prepoznao i latio se izazovnog posla u kojem je predstavom u Šapcu ne samo potvrdio da je drama Ive Brdar drama još jedne izgubljene mladosti, nego i otkrio da ta drama izvrsno funkcioniše i kada se iz šireg, evropskog konteksta, prevede, “izoluje” na domaće tlo. Urbicid i yentrifikacija, otvaranje yungli tržišta, sistemsko uništavanje sistema zaštite, izrodilo je niz iščašenih likova, beskućnika, nezaposlenih, poludelih, koji sasvim adekvatno, umesto da samo predstavljaju one koji imaju kola, kakav-takav život, predstavljaju i one koje Ana i Monika susreću na kraju drame - izbeglice, “iščašene” iz istog takvog, sa šekspirovskim konotacijama, vremena i prostora. Ana i Monika u tom i takvom, našem svetu, ne baš od naivnosti i nevinosti, postaju rezoneri, dok sa sve više prtljaga, ne pokleknu i same uprljaju ruke, lajkove koje ih vode autostopom (sjajne li metafore za život).

“Bacači prstiju” umesto ode, fuga su mladosti, što je super muzički izraz, s obzirom na to da je u predstavi kompozicija Luke Papića sveprisutan i skoro paralelan, na(d)glašavajući elemenat radnje. Tonski momenti predstave su još bitniji kad se uzme u obzir da je reditelj veliki deo radnje smelo postavio upravo u automobile, ozvučivši dijaloge i monologe, delimično ograničivši vizuelnu percepciju. Smelo, jer je ilustrativno, ali ovde ne na loš nači. Scenografija Siniše Ilića - četiri rashodovana automobila iz 20. veka, “rešo 4”, “jugić”, “stojko” - likovi su za sebe, “šabačko-vašarskih” registracija. I nisu samo prikaz socijalnog miljea, nego otvaraju mogućnost za čudnovatije razigranu izvedbu na (pomenutom) nivou radio-drame, kao na nivou apsoultno nerealističnog, čak i nadrealističkog mizanscena, što drama Ive Brdar sadrži u svojim formalno-stilskim odrednicama.

Sve ove tonove i vizuelne momente koje određuje igra na sceni, između dva zida publike, finale sa spektakularnim otvaranjem zavese iza koje zjapi praznina dostignutog “cilja”, potkrepljuje i nadograđuje kostim Maje Mirković. Ana i Monika obučene hajkersko-sportski, spram svojih senzibiliteta “dobrog i lošeg policajca”. Mladić u hipstersko-poslovnom odelu, Pandur u koži-rolci, Muškarac bez prsta u teksas stilu, radnički, u džinsu, a Žena u šiz-friz implant fazonu.

Na kraju, ali od početka najveći strah i najbitnija komponenta za sve prethodno rečeno, školjka u koju staje biser - glumačka igra! Igrati unutrašnji tok misli kao didaskaliju, komentar, biti u dijalogu i monologu na tankoj liniji raspoznavanja, sve to gotovo uvek prelazno iz jedne forme u drugu; izgraditi jak, karakteran lik na sceni (“Telma i Luiz”), predstaviti ga u zahtevanom i već opisanom tonu i mizanscenu, vrlo pažljivo građenoj, suzdržanoj dramatici, zaista je podvig mladih glumica Ivane Terzić (Ana) i Kristine Pajkić (Monika). Aneta Tomašević kao žena-lujka prednjači u “pratećem” delu glumačkog ansambla, plejadi groteskno prikazanih likova. U stopu je prati Strahinja Barović kao Mladić, ali nisu daleko ni frustrirani Policajac Vladimira Milojevića i rezignirani Muškarac bez prsta Slobodana Petranovića - Šarca. Najslabija karika je Mrtav pas Čarnija Đerića, inače važna scena drame, ali se Đerić iskupljuje kao kreator scenskog pokreta i scenski radnik sve vreme predstave, omogućavajući učitavanje novih značenja svojoj ulozi.

        Igor Burić