Sahranjen akademik Svetozar Koljević

Nauci i kulturnoj istoriji ostavio je 23 knjige, postavši simbol onoga što je Ljubomir Simović nazvao kulturnim patriotizmom. Od njega se juče nad odrom, u ime Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske oprostio akademik Rajko Petrov Nogo.

Zajedničku komemoraciju pre pogreba, održali su Ogranak SANU,  Matica srpska i Filozofski fakultet. U ime SANU, besedio je akademik Miro Vuksanović, koji je, između ostalog, rekao:

- Kada umre srpski akademik, prirodno se šire vesti da je nestao zaslužan čovek. Kada je umro akademik Svetozar Koljević, još jednom smo pritvrdili činjenicu da među zaslužnima redovno biva poneko više zaslužan. U Srpskoj akademiji nauka i umetnosti to se dugo i provereno zna. U njenom Odeljenju jezika i književnosti, u Ogranku SANU u Novom Sadu, među univerzitetskim profesorima, u nauci o književnosti, u kulturnoj javnosti povećanog važenja, u eliti, svuda gde se poštuju reč i misao, ne možemo znati koliko godina će da prođe dok ne budemo imali intelektualca kao Svetozar Koljević.



Bio je čovek nekoliko darovitosti. Bio je radoznao i dosledan. Od svojih zamisli nije odustajao. Išao je svuda gde je red da se odlazi. Lako je uspevao da bude onaj čija se sluša. Umeo je da smisli, odabere i obradi temu za razgovor. I starinski i savremeno, u isti mah. To je samo ponekome dato. Tako je i pisao. Tako se i sporazumevao gde god da se nađe. Zato su Koljevićevih osamdeset i pet godina kao oko pune žurbe, rada i odanosti pravim vrednostima.



Jovan Delić se od Koljevića oprostio u ime MS, istakavši da su njegovi prijatelji, od Pala, Banjaluke, Nevesinja do Beograda i Novog Sada sa jednakom tugom primili vest o njegovom odlasku. Jer njegov život je obeležilo i višestruko izbeglištvo. Gajio je humor kao utočište modernog duha, fini cinizam koji nikoga nije vređao. Bio je profesor na mnogim domaćim i svetskim univerzitetima, sve do Oksforda, Kembriya i Harvarda. Smatrao je da period studiranja treba da bude srećan za svakog mladog čoveka, a da je dužnost profesora da bude radoznaliji od svojih studenata.

Na Odseku za anglistiku novosadskog Filozofskog fakultera radio je od 1992. (kada je izbegao u Novi Sad) pa do penzije 1995. O tim godinama govorila je šefica Odseka Maja Marković, istakavši da je Koljevićevo prisustvo bilo višestruko. Ne samo kao profesor i čovek, već i kao naučnik, napisao je kapitalne knjige i popunio praznine u srpskoj anglistici.



Svetozar Koljević je umro u porodičnom krugu, iznenada, bez dana bolovanja, a tri dana pred smrt napisao je tekst o ovogodišnjim dobitnicima nagrade „Branko Ćopić”, koji je bio njegov omiljeni pisac. Ostavio je iza sebe ćerku, sina i četvoro unuka.



R. Lotina