Pozorišni putopisi u Čortanovcima: Šekspir, Šekspir...

A akteri londonskog Teatra “Glob” igrali su u Čortanovcima Šekspirova Dva viteza iz Verone i govorili elizabetanski engleski, koji ni mnogi današnji Englezi baš ne razumeju, da i ne pominjem sve podanike Njenog veličanstva. Ovom predstavom otvoren je ovogodišnji Šekspir festival u Vili “Stanković”. Na istom mestu je lane “Glob” takođe igrao Šespirovog Hamleta! Pravo u glavu! Kakvi glumci!

Današnji “Glob” je naslednik slavnog Šekspirovog pozorišta, arhitektonski rekonstruisan po starim gravirama i onovremenim opisima. Sada je “Glob” turistička atrakcija i, uz rodni piščev Stratford, Katedralu Svetog Pavla u Londonu, Tauer, Vindzor, Nacionalnu galeriju, zgradu Parlamenta, Big Ben, Londonski most, Oksford, Kembridž, Stounheny i još mnogo toga, jedna je od stavki kulturnog turizma koji Ujedinjenom kraljevstvu godišnje donose nama nezamislive prihode.



Ipak, “Glob” je mnogo više od obične mamipare i pukog zamajavanja nesnosno dosadnih turista. To je pučki teatar koji – menjajući ono što je za promenu – i danas korespondira sa savremenim gledaocima na isti način kao što je to nekoć bio slučaj, u doba kad su u ovom pozorištu prikazivane praizvedbe Šekspirovih komada. Gledajući danas njihove predstave, tačno se može viditi kako je ovo pozorište funkcionisalo, kada ga je vodio Šekspir ali i onovremena teatarska umetnost.



Potvrdio je to ubedljivo i njihov lanjski Hamlet. Najjednostavnijim sredstvima, koristeći maksimalno redukovanu scenografiju i rekvizitu, s glumcima odevenim u kostime koji kao da su sa buvljaka, produkcije “Globa” atraktivnost ne temelje na glamuroznosti karakterističnoj za Vest End ili na visokim umetničkim ambicijama, nego na očaravajućoj glumačkoj igri, na histrionskom umeću koja publiku oslobađa “filozofskih” dilema (nama tako svojstvenim) i gledaoca lišava potrebe da postavi pitanjima: zašto Hamleta igra žena, Gertrudu muškarac ili Ofeliju crnkinja. U “Globu” nikome ne pada na pamet da objašnjava da su ženske role kod Šekspira ili Marloa igrali muškarci, a ni da je jedna od najčuvenijih rola Sare Bernar bila uloga Hamleta. Teatar ima svoje zakone i svoja pravila, a ko ih ne razume zanavek će, poput klerikalnih elizabetanskih puritanaca, ostati slep i gluv pred misterijom scenske umetnosti.



A može joj se i prepustiti. Tada će uživati u čudu glume, u magiji koja na sceni stvara čitave svetove – naizgled vremenski i geografski daleke, a zapravo bliske taman onoliko kolika je razdaljina između glumaca i gledalaca.

I tako nas, evo, opet pred čudom “Globa”, sada stopljenim s aktuelnim vremenom još i više no što je to bio slučaj prošle godine u Čortanovcima. Jer sada su glumci od Dva viteza iz Verone načinili rok koncert, maestralno se poigravajući Šekspirovim dramskim zapletom, intrigama zasnovanim za travestiji, na naivnoj priči o nesporazuma koji na ispit stavljaju snalažljivost, istinsku ljubav, prijateljstvo, vernost, osećaj časti...



U Čortanovce sada nisam išao kao kritičar, kao “gledalac sa zadatkom”, pa sam se opustio i uživao, bez obaveze da tumačim zašto je reditelj radnju predstave pomerio u pozne ’60-te i rane ’70-te godine 20. veka; nisam imao obavezu da analiziram scenske znakove i rediteljsko-dramaturške intencije, nego sam se prepustio glumačkoj igri. Kakvi glumci! Igrali su, pevali, svirali sve instrumente, pa i one najneverovatnije i, naravno, maestralno su glumili!



Ove godine je, svesno narušavajući tradiciju koja isključuje svečano otvaranje manifestacije, Nikita Milivojević, reditelj i osnivač Festivala, najavio da će glumac “Goba” pročitati pismo Pitera Bruka adresovana na Čortanovce. “Šekspir je fenomen – poručuje Bruk – kao što su fenomeni Mesec i Sunce...”. “Reči, reči, reči...”, rekao bi Hamlet. No, čije su to reči? Pitera Bruka, jednog od reditelja koji je, kako bi to rekao Jan Kot, Šekspira učinio našim savremenikom.



Kritičarski nerv, što mi evidentno svrdla negde u podsvesti, nije mi dao mira, pa sam na čas, povezujući Brukovo pismo i odličnu “Globovu” predstavu, postao svestan da je predmet mog uživanja zapravo način na koji glumci govore tekst. Čiji? Šekspirov! Da, dakle, uživam u ritmu, melodičnosti i zvuku rečenice velikog Elizabetanca, ali i načinu na koji se pokret, gest i mimika glumaca stapaju s izgovorenim replikama. A onda mi je na um palo još nešto, što je takođe posledica kritičarskog “refleksa”.

Setio sam se Kotovog opisa događaja što se zbio na nekom od svetskih kongresa šekspirologa, kada je skup pozdravio Horhe Luis Borhes. Argentinca su izveli na podijum i on je počeo da govori. Nevolja je bila u tome što slepi pisac nije mogao videti da mu organizatori nisu podesili visinu mikrofona, a niko se nije usudio da priđe i znamenitom spisatelju pritekne u pomoć. Tako slušaoci nisu čuli Borhesa, ali su prostorijom povremeno odzvanjale reči: “Šekspir, Šekspir, Šekspir...”. I to je bilo dovoljno.



A onda se, samo nekoliko dana docnije, ambijent čortanovačke Vile “Stanković” transformisao. Šekspirovski “Glob” je ustupio mesto Novom Tvrđava teatru, festivalu koji već treću godinu izvodi predstave iz zatvorenog prostora pozorišnih sala i suočava ih, kao uostalom i publiku, sa izazovom igranja pod vedrim nebom, u atmosferi koja stvara nov teatarski žanr. Među šest predstava, selektorka Vida Ognjenović je na Festival pozovala i Duha koji hoda Dejana Dukovskog u režiji Aleksandra Popovskog (koprodukcija SNP-a i Centra za razvoj vizuelne kulture). Nagrada za najboljeg glumca pripala je Radoju Čupiću!



Aleksandar Milosavljević

(autor je pozorišni kritičar)