Pametna zabava se u satiri najtačnije prima

bi trebalo da bude novi i zanimljivi iskorak u tom pravcu. Omnibus opera, koji će pred publikom u SNP prvi put biti izveden u četvrtak, 17. decembra, čine tri jednočinke “Telefon” Đan Karla Menotija, nastala 1947, “Partija briya” Semjuela Barbera iz 1959. i “Tamo i natrag” Paula Hindemita iz 1927. godine. Rediteljka Ksenija Krnajski ukazuje da su sve tri bile “revolucionarne” u vremenu kada su nastale, bilo da se to odnosi na muziku, razvijanje dramske radnje ili dužinu izvođenja, dok predstavu najavljuje kao muzički zahtevnu za izvođače, a efektnu za publiku, jer je kratko, zanimljivo, duhovito, napeto i podsticajno da se oktrije blago skriveno u muzičkoj kutijici – u Omnibusu.

Dirigent opera je Aleksandar Kojić, kostimograf Mirjana Stojanović Maurič, scenograf Saša Senković, a koreograf Andreja Kulešević. Uloge u ovim jednočinkama povrene su solistima Opere Dariji Olajoš Čizmić, Željku R. Andriću, Jeleni Končar, Igoru Ksionžiku, Violeti Srećković, Saši Štuliću, Danijeli Jovanović, Goranu Krneti, Branislavu Stankovu i Branislavu Cvijiću. Učestvuje i orkestar Opere SNP.

Ksenija Krnajski je rođena u Novom Sadu,1977, a diplomirala je pozorišnu režiju na Akademiji umtosti “Braća Karić” u Beogradu u klasi prof. Nikite Milivojevića i Anite Mančić. U njenoj umetničkoj biografiji uglavnom su zastupljene dramske predstave, nastajale u beogradskim pozorištima, ali i u Zrenjaninu i Subotici. U Srpskom narodnom pozorištu u rediteljskom viđenju Ksenije Krnajski poslednjih sezona igrane su Ibzenove “Aveti”, Sterijina “Pokondirena tikva” i “Najavljeno ubistvo” po delu Agate Kristi.

Posle niza dramskih predstava koje ste do sada režirali, šta je iniciralo da se oprobate i u muzičkoj formi?



– Još na početku studija imala sam radost da učestvujem u dva operska projekta , u “Bastijenu i Bastijeni” V.A. Mocarta i “Lutkarskom pozorištu majstora Pedra” Manuela de Falje. U ekipi smo bili: Bojana Cvejić, Premil Petrović, Katarina Jovanović, Vladimir Andrić, Dejan Maksimović, Irena Popović i ja, i sa nama još dosta muzičara i glumaca, tada još uvek studenata. Mnogi od tih ljudi su kasnije napravili divne karijere, i u zemlji i u svetu. Bilo smo srčani i talentovani klinci, ali ono što je mnogo dragocenije od toga je što je bilo starijih koji su znali da cene te ideje i tu energiju i u njima prepoznaju događaje u koje vredi investirati. Obe opere smo izvodili u okviru Budva grad teatra, a u Beogradu ih igrali u Sinema Reksu.



Dosta godina i puno dramskih predstava mi je od tad prošlo kroz glavu, ruke i srce. Onda me je prošle godine irski kompozitor, Ian Vilson, pozvao da režiram njegovu najnoviju operu “The Last Siren” u Korku. Divno, nesvakidašnje iskustvo. Originalni libreto Iana Njilsona o poslednjoj „preživeloj“ antičkoj sireni koja danas samuje na nekom đubrištu na kraju sveta, umesto klasičnih muzičara- poznati irski saund artisti The Yuiet Club, vokali za pamćenje- u prošlogodišnjoj produkciji Eileen Mitchener, u ovogodišnjoj- Lauren Kinsella. U novembru sam se vratila sa turneje Republika Irska- severna Irska- Škotska da bih započela probe Omnibusa u Srpskom narodnom pozorištu. Ova mi je sezona u znaku opera, volela bih da se tako nastavi...



Ove tri raznorodne operske minijature zahtevne su i u dramaturškom i u muzičkom smislu. Šta ih povezuje i koliko je teškoća, za vas kao reditelja, predstavljalo njihovo spajanje u jedinstvenu scensku igru? Iako su u pitanju tematski večne priče o ljubavi, braku...  šta je ono što ih čini zanimljivim i pristupačnim i današnjem gledaocu?



–  Ova su tri autora toliko različita stilski, a njihove opere toliko kapriciozno samostalne, da sam njihovo uvezivanje shvatila kao svoj najvažniji rediteljski zadatak. Ono što se pojavljuje kao lajt motiv u sve tri i što je aktuelno i u današnjem trenutku je otuđenost između ljudi, bilo da su u pitanju bračni parovi, društvene konvencije ili tehnološka dostignuća koja su ljude naizgled zbližila, a u suštini udaljila jedne od drugih. Tome su svoje opere posvetili i Hindemit 1927. i Menoti 1947. i Barber 1959. godine. Međutim, ne radi se ovde o „teškoćama“ kako ste ih nazvali, već o izazovima, a kako nam je glavni cilj da promovišemo operu kao žanr među malo širom populacijom, kao i među mlađim ljudima, onda ništa nije „filozofiranje na temu“, nego pametna zabava, koja se u satiri najtačnije prima. Hvala divnom ansamblu novosadske Opere i ostalim mojim pozorišnim saradnicima što mi u tom putovanju pomažu.



Bili ste u prilici da kao reditelj radite u nizu naših teatara, kao se po vama pozorište danas snalazi u gotovo egzistencijalnim teškoćama i kakav je vaš komentar naše pozorišne stvarnosti?



– Pozorište je uvek refleksija vremena u kojem nastaje. U srpskom teatru primećujem jarke ekstreme, baš kao u potrošačkim korpama. Predstave se prave ili za one najlenje potrošače koji žele sve servirano na tacni jeftine zabave, ili se povremeno dešavaju elitistički eksperimenti koji su toliko inhibirani i u sebe same zagledani, da kao da ih razmena sa publikom (čitaj: ljudima) uopšte ne zanima.



Što se tiče budžeta za predstave, situacija je uvredljiva, a birokratska pravila tako ambiciozna, kao da valjamo naftu ili heroin. Presmešna smo kreatura od države postali, pa je pozorište jarkije na ulici i po hodnicima javnih ustanova, nego na bini. Ali, sve je nekako dosledno u svom iščašenju. I jedino što bi nas moglo sačuvati je da sagledavamo dnevne događaje kao neku literaturu, inspiraciju, žanrovsku vežbu. I inatimo se.



Nina Popov

Uživanje u nastajanju predstave



Opera kao spoj više umetničkih aspekata traži saradnju sa velikim autorskim timom, od dirigenta koji ima svoju umetničku koncepciju do solista, orkestra. Kakav je bio rad sa saradnicima na predstavi?



-Nije to pitanje broja saradnika, nego tehnologije procesa. Različita su pravila i različite navike u Drami i u Operi. Ali, mi smo, nekako usput, počeli da usvajamo jedni od drugih ono dobro, a sve razlike sveli na dobro zezanje. Mislim da svi uživamo u ovom procesu.