U Muzeju Vojvodine izložena lobanja stara 4.000 godina

Reč je o najstarijem primeru trepanacije kod nas, a slični slučajevi nađeni su u Sirmijumu (današnja Sremska Mitrovica) i Gamzigradu kod Zaječara. Ona je jedna od devet lobanja koje su krajem pedesetih godina prošlog veka pronađene u nekropoli, velikom groblju, kod Mokrina. U istraživanju su pored domaćin naučnika učestvovali i mađarski antropolozi, koji su bili zaduženi da otkriju ključne informacije na kostima, kao i istraživači s prestižnog Smitsonijan instituta iz Vašingtona.

- Tokom iskopavanja pronađeno je osam muških i jedna ženska lobanja koje su imale rupe karakteristične za drevne operacije - ispričala je pomoćnik direktora i viši kustos u Muzeju Vojvodine mr Tijana Stanković Pešterac. - Izložena je muška i znamo da su nad tom osobom urađene tri trepanacije, ali je jedna za njega bila kobna.  Ipak, oko 60 odsto “pacijenata” je preživelo operaciju, što možemo da utvrdimo na osnovu stvaranja novog koštanog tkiva i stepena zarastanja rupe. Alat za trepanaciju je izrađivan od kamena, bio je cilindričnog oblika, dva centimetra širine i 20 dužine, a donji deo je bio nazubljen. Uz pomoć posebnog mehanizma cilindar se okretao i bušio, najčešće levi čeoni režanj glave. Naravno, u to vreme operacija je rađena bez anastezije i antibiotika.

Tijana Stanković Pešterac kazala je da iako na prvi pogled trepanacija koja se praktikovala pre više od četiri milenijuma izgleda neverovatno, nije bila neuobičajena za to doba, a na neki način se može nazvati početkom neurohirurgije.

- Ta pojava zabeležena je u čitavom svetu još od vremena neolita, odnosno mlađeg kamenog doba, koje je bilo pre oko šest ili sedam hiljada godina  - objasnila je naša sagovornica i dodala da moramo imati na umu da u to vreme čovek još nije otkrio gvožđe kao ni druge metale, već je oruđe pravio od kamena.

Tijana Stanković Pešterac objasnila je da su nađeni dokazi da se trepanacija izvodila i na ovcama.

- To nije bio slučaj samo kod nas nego i u Mađarskoj, Slovačkoj, Rumuniji i Bugarskoj – navela je naša sagovornica. - Ovce kada su na ispaši ponekad pojedu posebnu vrstu pantljičare koja kroz krv dolazi do mozga koji otekne. One tada gube orijentaciju u prostoru, a pastiri su to stanje rešavali otvaranjem lobanje. Međutim, izgleda da kod njih nije bilo toliko efikasno jer je veći broj ovaca uginuo nakon intervencije.

Zahvaljujući etnologiji i arheologiji naučnici znaju da se bušenje rupa u lobanji praktikovalo da bi se ublažile jake glavobolje, a čak se verovalo da se može izlečiti ludilo. Još Hipokrat, antički grčki lekar, spominje da se trepanacija izvodila kako bi se sprečili napadi epilepsije ili nastanak hidrocefalije (sakupljanje tečnosti unutar lobanje). Glave su ponekad bušene i iz magijskih razloga ali tek nakon smrti osobe, pa se parče isečene kosti nosio kao amulet. Prema nalazima s iskopavanja najveći broj trepaniranih lobanja pripadale su muškarcima, te naučnici smatraju da su se na taj način lečile povrede zadobijene  tokom ratova i sukoba. Ne možemo sa sigurnošću da znamo kako su naši preci došli na ideju da izvode te invazivne i visoko rizične zahvate, ali kustoskinja Tijana Stanković Pešterac smatra da je glavobolja „od koje hoće da ti pukne glava“ bila glavni razlog zašto bi se neko odlučio da mu se napravi otvor na lobanji i „otpustio pritisak“.

Interesantno je da se taj neobičan hirurški zahvat, prema etnološkim spisima, zadržao na ovim prostorima do pedesetih godina 20. veka i da su se ljudi dobrovoljno podvrgavali tome ne bi li se izlečili.

- Čuveni etnolog Sima Trojanović izučavao je taj fenomen krajem 19. i početkom 20. veka i otkrio da se on u to vreme još uvek praktikovao u zabačenim mestima – pojasnila je Tijana Stanković Pešterac. - Trojanović je prisustvovao takvoj operaciji i bio je užasnut njome, te ju je detaljno opisao u radovima. „Doktorov“ pomoćnik bi čvrsto držao glavu i rukama začepio uši „pacijenta“ nad kojim se je rađena trepanacija. Kao anastetik korišćena je rakija, za muškarce preporučena doza je bila litar, a za žene tri četvrtine litre. Trojanović je zabeležio slučaj čoveka s razmrskanim delom lobanje. Njemu su prvo precizno odstranjeni zaostali fragmeniti kostiju, potom je probušena glava da bi se otpustio pritisak, a dreniranje je rađeno srebrnim kašičicama.

Postoji i priča da su naši preci otišli korak dalje i da su izvodili i neku vrstu plastične operacije. Na mestu gde se nalazio otvor na glavi stavljan je deo tvrde, osušene kore tikve koji bi se potom pričvrstio, a „pacijent“ ostao u životu.

Silvia Kovač

Foto: V. Fifa i Muzej Vojvodine