Tužna istorija jedinog našeg autentičnog avangardnog pokreta: Zenitisti svih zemalja, ujedinite se!
Zvuči pomalo apsurdno da je zenitizam kao jedini srpski autonomni avangardni pokret koji je imao nekog uticaju u Evropi iza sebe nije ostavio ni jedno delo veće umetničke vrednosti.
Ali, iza njega je bar ostalo zaveštanje jedinog našeg književnog „izma“ koji je ostavio traga šire od granica Srbije i tadašnje Jugoslavije.
Zenitizam je kao pokret nastao uz časopis „Zenit“ koji je izlazio u Zagrebu i Beogradu u periodu od 1921, sve do 1926, kada je zabranjen. „Zenit“ je uređivao Ljubomir Micić, koji je bio glavni teoretičar i vođa ovog pokreta, a u njemu su povremeno sarađivali i Miloš
Crnjanski, Rastko Petrović, Stanislav Vinaver, Stanislav Krakov i drugi istaknuti pisci. Doduše, saradnja sa većinom je veoma kratko trajala – već posle objavljivanja manifesta zenitizma 1921, svi pomenuti saradnici su se javno ogradili od Micića i pokreta jer ih je uvredilo što su bili izostavljeni pri pisanju manifesta.
Časopis je sarađivao i sa mnogim evropskim avangardnim umetnicima čije je tekstove kao internacionalna revija za umetnost i kulturu donosio u originalu. U „Zenitu“ su svoje radove objavljivali Ivan Gol, El Lisicki, Vasilij Kandinski, Marineti, Aleksandar Blok.
Neposredno pre pokretanja „Zenita“, Branislav Micić (poznat i pod pseudonimima Virgil Poljanski, Valerij Poljanski, Vij Poljanski, Branko Ve Poljanski), pesnik i slikar, brat Ljubomira Micića, 1921. u Ljubljani objavljuje prvi i jedini broj „Svetokreta“. Urednik je od prve do poslednje stranice sam napisao svoj sopstveni časopis. U „Suncokretu“ se pojavio naš prvi autentični književni manifest. U duhu apsurda u njemu piše: „Živela Republika! Živeo Kralj! Živela Internacionala!“. Ipak, manifest Poljanskog više negira stare vrednosti nego što nudi išta novo. Iste godina u Zagrebu izlazi prvi broj književne revije „Zenit“ sa bučnim uvodom: „Ujedinite se, zenitisti i svi revolucionarni duhovi Balkana!“ Poziv je bio upućen mladoj generacija stvaralaca, sa željom da se distanciraju od tradicionalne poetike njihovih prethodnika.
Moglo bi se reći da je zenitizam bio pokret u kom su smešani svi tokovi evropske avangarde. Neki kritičari smatraju da je zenitizam, u svom tekstualnom ludizmu i anarhiji samo varijanta dadaizma, međutim glavna ideja vodilja čini ove pokrete mnogo manje srodnim. Suštinka razlika bila je ideološke prirode. Iako su uvek bili spremni da se igraju u svojim tekstovima, zenitisti su to shvatali više nego ozbiljno, tražeći u tome samo sredstvo da se iznesu ideje u koje su verovali, dok su dadaisti nalazili krajnji cilj upravo u besmislu koji su proizvodili u svom tekstualnim eksperimentima.
U Zenitu br. 2 Zenitista (po Micićevom kasnijem svedočenju, to je bio Stanislav Vinaver) piše: „Dadaista kaže da stvara nesvesno. To je laž jer oni svesno drljaju i brbljaju. Ceo dadaistički pokret je u stvari jedna velika komedija koju su izmislili ljudi inače vrlo duhoviti i inteligentni, koji hoće da se zabavljaju a najviše ih zabavljaju oni koji ih shvaćaju ozbiljno.“ Posle svađe sa dadaistom Draganom Aleksićem Micić je daleko oštriji i slikovitiji: „Dadaista je čovek sa dva penisa. Jedan u mozgu a drugi među nogama. Onaniše onaj koji mu je u mozgu“.
Micić je težio da zenitizam učini širokim pokretom, filozofijom života koja ne bi obuhvatala samo književnost, već i sve ostale grane umetnosti. Bili su zaineresovani za pozorište, slikarstvo, a naročito film kao novi vid umetničkog izražavanja. U zenitističkim radovima često se spominje Čarli Čaplin, a Poljanski ga u jednom stihu naziva novim Hristom. Posebna pažnja bila je posvećivana grafičkom izgledu časopisa sa frekventnom upotrebom tipografskih i drugih znakova (zvezdice, strelice, upitnici, uskličnici), često je tiraž jednog istog broja štampan u više različitih boja, pa čak i na različitoj vrsti hartije. Intenzivna je bila saradnja sa ruskom avangardom, tako da je „Zenit“ objavljivao reprodukcije najistaknutijih tadašnjih umetnika – Vladimira Tatlina, Aleksandra Arhipenka, Kazimira Maljeviča, El Lisickog, Aleksandra Rodčenka ali i Vasilija Kandinskog, Maksa Šagala i Pabla Pikasa. Vrhunac ovakve saradnje bio je čuveni broj 17/18 nazvan Ruska sveska za koji je Lisicki specijalno radio naslovnu stranu. Zenitisti (kao i dadaisti, uostalom) umeli su da inkorporiraju tekst sa slikama i grafičkim rešenjima u neodvojivu celinu, tako da preštampavanje istog teksta sa promenjenim prelomom naprosto nije bilo moguće.
Dr Nastasja Pisarev