Tragom (slučajno) sačuvane fotografije: Intervju sa Konradom iz 1990.
Pre par godina kolega i prijatelj iz redakcije „Dnevnika”, Miško Lazović, poklonio mi je iz njegove lične arhive fotografiju na kojoj on, par kolega pisaca i ja sedimo u restoranu na Sajmu u Novom Sadu sa poznatim mađarskim piscem Đerđom Konradom.
Đerđ Konrad (1933 - 2019) je bio jedan od vođa demokratske opozicije u jednopartijskoj Mađarskoj i to u vreme, kada se zalagao za radikalne promene, sebe je nazivao „nežni radikal“. Kasnije je bio jedan od osnivača najjače liberalne stranke Saveza slobodnih demokrata. Od 1990. do 1993. godine bio je predsednik Međunarodnog PEN kluba, a za svoje književno stvaralaštvo, kao i za svoj intelektualni angažman dobitnik je brojnih svetskih nagrada: Herderove (1983), Evropske nagrade za esej (1985), Mirovne nagrade nemačkih izdavača i knjižara (1991), Geteove spomen-medalje (2000), nagrade Franc Verfel za ljudska prava (2007)... Konrad je dobio i najviša državna odlikovanja Mađarske, Francuske i Nemačke, a 2003. godine postao je počasni doktor Novosadskog univerziteta. Sudbinu mu je obeležilo koautorstvo sa Ivanom Selenjijem kada su njih dvojica napisali obimnu istorijsko-filozofsku studiju „Putevi inteligencije prema klasnoj vlasti“, a policija je zaplenila rukopis. Krivični postupak protiv autora je ubrzo obustavljen ali je Konradu praktično do kraja 1988. godine onemogućeno da objavljuje u Mađarskoj.
Fotografija je završila kao neobavezujuća vizuelna uspomena na zidu iza mojih leđa. Bacajući ovih dana staru dokumentaciju, sačuvanu iz doba rada-bez-interneta, pronašao sam iskrzanu, požutelu stranicu iščupanu iz “Dnevnika” od subote, 21. aprila 1990. godine: moj intervju sa Konradom sa čudnovatim naslovom – “Put za raj i pakao”.
Miteranova „Evropska konfederacija”
- Evropa ima više značenja na različitim nivoima. Jedan od svih nivoa je i kulturni. Ideju Evrope je teško definisati i u tom smislu postoje, i predstoje mnoga istraživanja. Ali, u krajnjoj liniji, možemo reći da je pluralistički, multiplikacioni akcenat generalno prihvaćen. Ljudi su danas radoznaliji. Žele da putuju u druge zemlje, prevode se knjige... I Miteran je govorio o evropskoj konferederaciji, nije baš jasno šta to znači u političkom i ekonomskom smislu, ali Francuzi, u svakom slučaju, misle da je prvi korak kulturna konfederacija Evrope.
Bilo je to vreme internacionalne saradnje između demokratske opozicije u istočnom delu srednje Evrope, vreme zapamćeno i po tome što je pisac Vaclav Havel izašao iz zatvora i postao ne samo političar, nego i predsednik Čehoslovačke... Ali, koliko se zapravo razlikovalo od geostrateškog trenutka sada i ovde, trideset godina kasnije?
- Sada se, po mom mišljenju, nešto dešava na političkom planu – govorio mi je Konrad te 1990. - Na primer, nedavni sastanak predsednika i prvih ministara Poljske, Čehoslovačke i Mađarske, i ministara inostranih poslova Italije, Jugoslavije i Austrije koji su takođe prisustvovali. Svi su zainteresovani za projekat „Alpe - Adrija”. A gospodin Havel je u Bratislavi govorio o mogućnosti savezništva severnog dela srednje Evrope, Poljska, Litvanija i Finska tu imaju najviše interesa, i ovih iz „Alpe – Adrija”, Čehoslovačku zanimaju oba ova projekta. Lično mislim da nije potrebno da se pravi podela između severa i juga, ali, u krajnjoj liniji, bar postoji neka zona koja ide od severa do juga. Gledajući sa stanovišta objektivnih razloga, sve ovo održava ideju o postojanju Srednje Evrope. Ovaj region trebalo bi da živi bez prisustva stranih trupa i rodio bi se iz tog starog blokovskog sistema. Naravno, treba očekivati da će i druge zemlje imati istu situaciju poput one koju ima Jugoslavija - znači, da će biti u sferi koja se nalazi između uticaja Sovjetskog Saveza i Zapada.
Zanimljivo, zar ne? Bilo dakle izvesnih ozbiljnih promena koje su obećavale bolju, „svetliju” budućnost ali, smatrao je tada Konrad da je moguće da ćemo se svi okrenuti starim nacionalizmima. U tom slučaju bismo propustili još jednu šansu.
- U tom bi slučaju ovaj region bio prepun nacionalnih konflikata, bio bi to region u kome bi svako pazio na ono što radi onaj drugi. U svim ovim zemljama postoje ljudi koji ne učestvuju u ovim isključivim nacionalizmima i koji bi mogli da ostvare sasvim praktičan oblik saradnje. Svakodnevne potrebe i zadaci bi verovatno većinu zemlja „prisilili” da postanu članice Ekonomske zajednice i njegovog tržišta. To se neće još dogoditi, ali za nekoliko godina... Ovo bi trebalo da bude pripremno razdoblje. Za početak, moramo omogućiti sebi da postanemo deo svetskog tržišta i treba napraviti jedinstvene zakone koji bi omogućavali jedinstvo s tim svetskim tržištem. Morali bi se, dakle, zasnovati jedinstveni društveni standardi. Da bi postale „evropske”, sve ove zemlje moraju zadobiti novu svest, a ono što upravo sprečava ovaj proces je - neznanje. Nije to obično neznanje, to je vrsta nacionalnog, egoističkog neznanja. Moraće zato da se zacrta jedan istorijski konsenzus baziran na istoriografskim činjenicama.
Postoji ružna tendencija izolacije u ovom regionu i ona često izaziva izvesne histerične reakcije. Ukoliko proširimo našu svest, konflikti poput onih koji se dešavaju između Mađara i Rumuna, Srba i Hrvata ili Čeha i Slovaka na primer, mnogo će se lakše rešavati.
Đorđe Pisarev