Tilen Kožamelj, glumac: Sve je u iskrenosti

Predstava je namenjena šestogodišnjacima i deci nešto starijeg uzrasta od tog, ali i roditeljima, jer u njoj mogu da prepoznaju bar dve važne poruke o današnjem životu.

U predstavi izgovarate vrlo važnu rečenicu da je uvek bolje bez cara, ali svi ljudi ipak teže da ga imaju. Šta je to u ljudima što ih tera da se uvek nekome klanjaju i dive?

– Ja ne znam, možda je štos u tome što to naučimo kao mali, imamo roditelje koji su nekako glavni, koji su naši carevi i onda posle ceo život  mislimo da uvek mora da postoji neko ko zna bolje od nas – za nas. I nikad, zapravo, u životu ne shvaitmo da mi sami moramo da naučimo da prepoznamo šta je najbolje za nas, kako da vozimo svoj život.

Ima li danas nekog cara koji nije go? Ko je on za vas?

– Teško je reći, njega svako u sebi mora da nađe. Nažalost, svi smo mi prekriveni maskama. skrivamo se iza nečeg, ne želimo da pokažemo neke delove sebe, kalkulišemo da bi nam bio nekako bolje i ne razmišljamo mnogo o drugima... Obučenog cara moguće je danas naći samo u sebi, ako se otvoriš, spoznaš sebe, dopustiš da se menjaš, učiš, budeš sve bolji.

Teško je danas osvojiti tuđu pažnju, dečju posebno. Stalno im je dosadno, zasuti su raznim sadržajima koji opsedaju njihova čula.  Na koji način glumac koji pravi predstavu za decu razmišlja o onome što će njih zaintrigirati i zanimati?

– Mislim da su princip i baza isti kao i u pozorištu za odrasle. Suština svega je u iskrenosti: kad si iskren, onda će to što radiš pratiti bilo ko, u kafiću, ili na pozornici. Dakle, iskrenost pre svega, bez glumatanja. Razlika u odnosu na pozorište za odrasle je to što za decu sve mora da bude jednostavnije, da nema mnogo filozofiranja, da oni to razumeju. Naša predstava je ful šarena, jer se događa u farbici tekstila, ali ja mislim da za klince predstave ne moraju da budu tako ful šarene, svih boja, nego da ih moramo učiti nekoj vizualnosti i estetici još na početku njihovog života.

Učitali ste u predstavu kroz dve male rečenice i dva velika svetska problema: jedan je ekologija, drugi je nezaposlenost. Razumeju li to deca?

– Dosta smo razgovarali o tome treba li tom uzrastu govoriti o tim temama, ali smo na kraju rekli, neka razmišljaju o tome, ako ništa drugo - neka pitaju roditelje, neka pitaju zašto, pa onda neka se i roditelji zamisle, neka shvate šta se događa, neka se podsete na to da smo se navikli na sve to što nam je sada normalno, a nije normalno.

Šta vas zanima u velikom pozorištu, šta je top tema u pozorištu za vas?

– Pozorište danas mora da bude aktuelno. Imamo Netfliks, serije, filmove, sve je jako zanimljivo i primamljivo i zato pozorište mora iznenaditi. Ja to pokušavam da radim kroz novi cirkus, akrobacije, igru, lutke, kombinaciju lutaka i dramskih scena, uvodi teatar objekta, koristim celo svoje telo, od pokreta do glasa, pevanja, animaciju predmeta, to mi se čini interesantnim.

Kakav je položaj umetnika u Sloveniji danas, naročito posle traumatičnog iskustva pandemije i činjenice koliko je, posebno nezavisnih umetnika izgubilo mogućnost da radi?

Mislim da je situacija svugde ista, znači ne mogu da kažem ništa dobro. Sve se zaustavilo, tek sada se stvari malo bude, ali nismo na onom nivou kao što je bilo 2019. godine. U pozorištima se ljudi boje da investiraju u nove ljude, da imaju goste, ne znaju kakvi će biti potezi vlade, ministarstva kulture, pogotovo sa ovakvom situacijom u celom svetu. Svi imamo osećaj da, ako će se negde rezati, to će biti u kulturi.

M. S.