Pune ruke posla za vojvođanske konzervatore i u Srpskoj

Pritom se angažovanje istoričara umetnosti Dejana Radovanovića i slikara-konzervatora Maje Veličković, Siniše Zekovića i Vladimira Petrovića nije sveo samo na puko popisivanje ikona, već ih oni i temeljno dokumentuju, što podrazumeva i fotografisanje svake pojedinačno u različitim spektralnim opsezima, a one najugroženije su i preventivno konzerviraju. Kada ovaj posao bude završen - a potrajaće još sigurno nekoliko nedelja, budući da je reč o preko 900 ikona iz različitog perioda - u saradnji sa stručnjacima sa banjalučke Akademije umetnosti, iz Muzeja SPC u Beogradu i Muzeja Eparhije budimske u Sentandreji, biće napravljen izbor reprezentativnog materijala, koji će onda ući u stalnu postavku Muzeja Eparhije tuzlansko-zvorničke, novog zdanja smeštenog unutar kompleksa Vladičanskog dvora razbokorenog u srcu najvećeg grada u Semberiji.

Osim delova ikonostasa i ikona, od kojih je neke potpisao čuveni zograf Longin, a ima i bisera italokritskih, ruskih i ukrajinskih ikonopisaca, postavka će obuhvatiti i izuzetne rukotvorine od platna, potom prelepe mitre, pa predmete od metala, poput darohranilica, putira, pozlaćenih krstova... onda portrete crkvenih velikodostojnika i uglednih ličnosti ovdašnjih, zaključno sa starim i retkim knjigama po kojima je nadaleko poznata eparhijska biblioteka, kao što su Oktoih prvoglasnik, štampan 1494. na Cetinju, ili Mileševski molitvoslov iz 1545. Međutim, pre formiranja postavke svi odabrani predmeti moraće da prođu temeljan konzervatorsko-restauratorski tretman, što praktično znači da nije realno očekivati otvaranje stalne postavke pre 2021. godine. Preduslov za to je i potpuno privođenje nameni prostora opredeljenog za Muzej, jer iako vitrine već postoje i mogu odmah da se „pune”, originalno su na zdanju isprojektovani veliki prozori, a puno sunčevog svetla nikako ne prija ikonama, te će taj problem morati da se reši stavljanjem folija na staklo, zavesama ili venecijanerima. Takođe nedostaje i adekvatan depo, gde bi se čuvali artefakti koji ne nađu svoje mesto u stalnoj postavci. 

Drugi veliki zadatak postavljen pred stručnjake Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture je konzervacija i restauracija čudotvorne ikone, koja se čuva u Crkvi Uspenja Presvete Bogorodice Krasnice u Čajniču. Ova ikona, koja datira iz 1329-30. i najstarija je na prostoru Bosne i Hercegovine, obostrano je oslikana, pri čemu se na jednoj njenoj strani nalazi prikaz Bogorodice sa Hristom, a na drugoj predstava Sv. Jovana Krstitelja. U oba slučaja slikani sloj vidljiv je jedino u zoni lica, dok je ostatak površina ikone pokriven ukrasnim okovima. Reč je o remek delu crkvene umetnosti, na kojem su dugogodišnja upotreba, burna istorija, ali i boravak u klimatski neodgovarajućoj sredini, ostavili očigledne negativne posledice, i to na obema stranama ikone.

Kako je ustanovljeno prilikom pregleda ikone, nakon što su pažljivo uklonjeni ukrasni okovi, na daščanom nosiocu vidljivi su tragovi degradacije visokog stepena u vidu mnogobrojnih rupica i kanala nastalih delovanjem ksilofagnih organizama. Najintenzivniji primeri degradacije mogu se uočiti u zoni rama, a na nekoliko mesta daska je i pukla. Nažalost, i kredno tutkalna podloga je vremenom izgubila vezivnu sposobnost, zbog čega je počela da otpada zajedno sa slikanim slojem. U tom smislu je u nešto lošijem stanju predstava Sv. Jovana Krstitelja, gde nedostaje oko trećina podloge, dok su oštećenja prikaza Bogorodice nešto manja.

Kao da to nije dovoljno, tokom temeljne analize ikone detektovana su i oštećenja nastala visokom temperaturom, verovatno bliskim kontaktom sa gorućim svećama, a uočeni su i preslici, odnosno originalni sloj je u nekim naknadnim intervencijama „doterivan”. Ako je za utehu, opasnosti od daljeg propadanja minimalizovana je pređašnjim pokušajima zaštite, iako su ti koraci učinjeni zastarelim tehnikama, kao što je potpuno potapanja ikone u vosak, što će današnjim konzervatorima umnogome usložiti posao. U svakom slučaju, u toku je priprema detaljnog elaborata koji bi trebalo da ponudi odgovore na brojna još uvek otvorena.

Ono što je izvesno, zbog ogromne vrednosti ikone, njen privremeni „izvoz” u petrovaradinsku radionicu Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture nije moguć, iako bi to iz ugla struke bilo najbolje rešenje, te će stoga svi dalji konzervatorsko restauratorski radovi biti izvođeni in situ, dakle u Čajniču. Tamo će, verovatno tokom proleća sledeće godine, Zavod, po modelu koji već godinama odlično funkcioniše na Hilandaru, formirati privremenu radionicu. I procene su da bi do jeseni 2020. potpuno obnovljena čudotvorna ikona mogla biti vraćena u staklenu vitrinu na mermernom oltaru čajničke crkve.

M. Stajić

Projekat „Spomeničko nasleđe danas” DVP Produkcija realizuje uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, informisanje i odnose s verskim zajednicama...