PRIČE IZ MUZEJA VOJVODINE Edeš dala život za slobodu naroda

Žene su se masovno uključivale u Narodnooslobodilački pokret kao delegati, politički komesari, komandiri, komandati, referenti saniteta, bolničarke, partijski rukovodioci, pa čak i kao puškomitraljesci i bombaši. Nakon velikih uspeha u borbama, 6. decembra 1942. godine u Bosanskom Petrovcu oformljena je posebna ženska organizacija - Antifašistički front žena Jugoslavije.

O istaknutoj učesnici Narodnooslobodilačke borbe u Vojvodini i Klari Feješ malo podataka se može naći, a njeno ime nosi nekoliko škola i ulica u vojvođanskim gradovima i studentski dom u Novom Sadu. Zahvaljujući Muzeju Vojvodine u Novom Sadu ova heroina Drugog svetskog rata otrgnuta je od zaborava pošto je na odeljenju za savremenu istoriju izložena Klarina bela lanena košulja koju je izvesna Marija Novakov iz Paraga poklonila ustanovi 1957. godine, a koja je pronađena u kući u kojoj je Klara poginula.

U Muzeju se čuvaju i predmeti koji su dobijeni od Darinke Marinković, sestre narodne herojine Sonje Marinković- dve fotografije prenosa Klarinih posmrtnih ostataka iz Bačke Palanke 1945. godine i njena pesma „Bure se besne dižu nad nama“, koju je Klara pevala Darinkinoj deci, kao i pesma borbenog karaktera „Kad mi idemo u susret novog života“, pronađena u stručnoj svesci Sonje Marinković, koja se takođe pripisuje Klari Feješ. Klara je rođena u jevrejskoj porodici na Čepelskom ostrvu u Budimpešti 1921. godine, a odrasla je u Kikindi, gde su se njeni roditelji preselili jer joj je otac bio učesnik u neuspeloj komunističkoj revoluciji u Mađarskoj. Završila je kikindsku gimnaziju i upisala studije na Medicinskom fakultetu u Beogradu s željom da postane dečji lekar. Zalagala se za žensko pravo glasa na izborima i organizovala je kurseve za opismenjavanje žena.

- Prema sećanjima savremenika, Klara je bila veoma energična, imala je plavu kosu i oči, a ostala je upamćena i kao ubedljiv i dobar govornik. Bila je školovana i emancipovana pa je osim mađarskog i srpskog, odlično govorila nemački, francuski i ruski jezik – kaže kustos - istoričar dr Aleksandar Horvat. - Nakon okupacije Jugoslavije 1941. godine, postala je bliska saradnica Svetozara Toze Markovića, jednog od glavnih organizatora pokreta otpora u Vojvodini. Odigrala je važnu ulogu u osnivanju i radu ilegalnih partizanskih štamparija u Novom Sadu, Vrbasu i Paragama.

Malo je poznat zanimljiv podatak je da je Klara u partizanskoj bazi u Vrbasu pomagala u izdavanju preteče našeg lista – „Slobodne Vojvodine“ (od 1. januara 1953. naš list izlazi pod imenom „Dnevnik“) koji su ilegalno pokrenuli vojvođanskih antifašista za vreme mađarske okupacije 15. novembra 1942. godine. Rizikujući život mesecima je tragala za bojama, hartijom i drugim neophodnim štamparskim materijalom. Bila je zadužena da iz Budimpešte nabavi geštetner, odnosno mašinu za umnožavanje tekstova.

- Iako je za njom raspisana poternica, a njenu sliku su imali svi agenti policije u Bačkoj, zahvaljujući svojoj snalažljivosti Klara, koja je bila poznata pod tajnim imenom Mira i Edeš (slatka), najčešće je putovala vozom obavljajući različite zadatke – otkriva dr Horvat. - Uspevala da izbegne hapšenje, jer je u nekoliko skloništa u Novom Sadu čuvala tri nošnje – mađarsku, nemačku i slovačku, koje je naizmenično oblačila prilikom svojih putovanja. S obzirom da je izgledala kao devojčica nije privlačila pažnju policijskih agenata. Znala je da se maskira i u pravu građanku, našminkanog lica, u svilenoj haljini, s malim šeširom, kao što je bio slučaj prilikom jednog bekstva iz Srbobrana kada je policija iznenada opkolila to mesto.

Drugi svetski rat je na prostoru Srbije i Jugoslavije bio jedna od prelomnih tačaka u borbi za ravnopravnost polova i postepeno izjednačavanje muškaraca i žena u političkim, društvenim i kulturnim pravima i obavezama. Jugoslovenski komunisti, koji su predvodili pokret otpora okupacije zemlje, i pre 1941. godine su kao deo svog programa isticali potrebu za ženskom ravnopravnošću i oslobađanjem od tradicionalnih i patrijarhalnih vrednosti. Takođe su se zalagali protiv potčinjenog položaja žene u društvu. Njihove ideje su realizovane nakon oslobođenja zemlje, kada su i žene dobile pravo glasa na izborima 1945. godine.

Nažalost, ni Klarino lažno ime, ni lukavost, ni visprenost nisu bili dovoljni da umakne okupatorima.

- Klara Feješ i njeni saborci su se tokom 1943. godine skrivali u kući porodice Stojaković u Bačkoj Palanci, gde su imali zadatak da osiguraju prelazak partizana iz Bačke u Srem – kaže dr Horvat. - Kad se vraćala sa sastanaka u Vrbasu, Klaru su na železničkoj stanici primetili agenti mađarske policije i pratili je do baze. Vojska i žandarmerija su zatim opkolili kuću u kojoj se tada krilo šestoro partizana u dva skloništa. Jedno se nalazilo u zidu sobe kamuflirano ormanom, a drugo u zemljanom podu kuhinje ispod sanduka za drva. Policija je otkrila bazu iza ormana, gde su bili Klara i dvojica njenih saboraca. U dramatičnoj borbi, nakon što je ostala bez municije, Klara je bacila poslednju bombu od koje je poginula. Prema jednoj verziji njene pogibije, troje partizana se zagrlilo, a ona je aktivirala eksploziv uz uzvik „Ne damo se živi!“.

Kao da je osetila da će za slobodu naroda dati život, samo nekoliko dana pre smrti napisala je članak „Kako se bori i umire omladina Bačke“, koji je posthumno objavljen u listu „Glas omladine“ 1943. godine. S Klarom je poginuo i Živko Popović, sin novosadskog prote Alimpija Popovića, prvog posleratnog gradonačelnika Novog Sada. Na mestu njihove pogibije nalazi se spomen-park „Baza Stojaković“. Posle oslobođenja Vojvodine, njeni posmrtni ostaci su preneti prvo u crkvenu portu, a zatim u Kikindu.

Silvia Kovač