Ozren Grabarić, glumac: Borba za vlast, bez milosti

Ovaj glumac iz Hrvatske odigrao je Ričarda trećeg odlično kao i sve svoj uloge, kako je već navikao publiku i u Novom Sadu, a večeras će reprizno zaigrati u predstavi “Moj Šekspir” upravo Nikite Milivojevića.

Kako biste vi predstavili “Ričarda trećeg” Pozorišta “Gavela” iz Zagreba u kojem igrate naslovnu ulogu ove Šekspirove drame?

Mi smo “Ričarda trećeg” intonirali kao politički triler borbe za vlast. Pričali smo o tome da Ričard nije najgori zločinac u istoriji, jer je i okruženje u kom se kreće zločinačko. On nije sam sebe takvog stvorio. Kad zaronite malo dublje u taj materijal, svi likovi oko njega su zločinci ili bar nisu nevini. Svi imaju grehe za sprati, čak i ženski likovi, kraljica Margarete koja je ubila Ričardovog najmlađeg brata i oca... Krv je svima do lakata. Svi su oni figure koje se pozicioniraju u odnosu na vlast, a ne u odnosu na bilo kakvu misao. Ričard je u tom smislu marginalac, uslovljen fizičkim deformitetom, majkom koj ga je odbacila pri samom rođenju. Da bi se ostvario, on to kompenzuje željom za vlašću. To je zanimljivo promatrati i kroz današnju perspektivu svetskih vladara. Ne znamo da li oni vladaju zato što imaju neku misao ili samo zato što žele vladati.

U pozorištu u poslednje vreme vladaju jake političke konotacije. Vi ste se opredelili za nešto suptilniji pristup?

Puno razmišljam o tome. U Hrvatskoj i kod vas jako se popularizovao politički teatar koji je vrlo direktan, malo parolaški, oslonjen na situaciju u kojoj ljudi žive. Nisam pobornik toga zato što mi se čini da se na taj način koriste sredstva koje koristi politika, crkva, a to je nametanje jedne ideologije. Mislim da je pozorište prostor u kojem se sukobljavaju razne ideologije da bi svakom u publici otvorili svest o drugoj strani. To znači sagledati jedan problem iz različitih uglova nivo svesti. Predstave koje su trendi rade upravo suprotno. To su predstave koje ne traže publiku, nego navijače. Ljudi idu gledati jednog reditelja zato što navijaju za njega, znaju šta će im on reći i žele to. Ovi drugi ne idu baš zbog toga. To gradi još deblje zidove i utvrde.

U beogradskom Narodnom pozorištu, moglo se čuti na Šekspir festivalu, Šekspir je najizvođeniji dramski pisac, pa se pitamo zašto je to tako?

To me veseli. U Hrvatskoj Šekspira zapravo retko igraju. Malo se pribojavaju toga na što nailaze. Prepadnu se reči s kojima ne znaju tačno šta da rade. Onda se ili nameće koncept ili štrih, dopisivanje, da bi izvukli poruku koju žele preneti. Ono što je osnovna stvar u Šekspiru je da je toliko bogat da u svaku repliku možete upisati vlastiti monolog. On toliko dobro komunicira s nama i danas jer je storiteler. Radi to veoma vešto i te njegove priče sadrže mnoštvo informacija. Hamleta možete promatrati kao politički komad o intelektualcu koji se bori protiv korupcije, ali i kao dramu o pozorištu, kao da je preteča Stanislavskog. Na kraju možete i da ga vidite kao pankera koji se protiv sistema bori poezijom, muzikom. Strašno puno slojeva. Dopušta nam da otkrivamo stvari ispočetka i da ga radimo konstantno. Voleo bih da ga radimo još češće, ali da ga ispoštujemo, da verujemo ispisanim rečima koje znače, ođekuju i danas kao i u njegovo vreme.

Da li je baš zato vaš “Ričard treći” urađen po novom prevodu (Endi Jelčić)?

Da, to je izuzetno važno. Ne zato što je bolji, savremeniji, nego zato što je nov. Mi konstantno u promišljanju pozorišta i Šekspira moramo raditi nove prevode. Baziramo se na prevodima od pre 50 godina. Drštvo se promenilo, jezik se promenio... Bogatstvo se meri količinom prevoda jednog te istog, a ne različitih dela. Tražili smo kompromis između poetičnosti i razumljivosti, konkretosti, današnjeg sveta, mladih ljudi. Puno smo radili na tekstu. Pre čitaće probe godinu smo radili na dogovorima sa prevodiocem. To je zaista jdna od ključnih stvari ove predstave.

Poznati ste kao posvećen glumac u čijim ulogama može da se uživa. Gde i kako pronalazite inspiraciju u tom, ponekad se čini, uzaludnom radu?

To je usađeno u mene. Ne mojom zaslugom, više životnim slučajnostima. Duboko verujem u to što radim. Jedna od inspiracija mi je u tome što znam i što proučavam svoj posao. To mi daje snagu i koren da se oduprem naletima vetra. Koreni su dovoljno duboko. Pisci su za mene bogovi. U njima nalazim mnoge odgovore. Uvek ispočetka ih tražim i nađem. Drugo, rad s mladim ljudima, pedagogija, gledati njih kako otkrivaju svet, zanat, moć toga što radimo, ponovo mi daje moć i nadu da ima smisla istrajati. Kvalitet će ođeknuti, bar u nekolicini.

Kada Šekspir kaže da je ceo svet pozornica, kako se vama sa pozornice čini svet?

Čini se haotičan. Čini se kao da je iskočio iz zgloba. To je jako teško i pričati. Ono što je najveći problem, zato je Šekspir i važan, jeste to što je reč postala nebitna. Političari daju obećanja, lažu, izgubili smo struku, ljudi se bez obrazovanja bave nečim, i njihova reč je prestala da vredi. Tako smo došlo do društva koje ne veruje rečima. Šakspir upravo govori o tome. Koliko su bitne. “Zločinci su od izvrsne veštine umetnosti u dušu tako pogođeni da su smesta javno ispovedili svoja zlodela”. To znači da Šekspir veruje u reč, u teatar, da je on moćno oružje i to je ono što je predivno kod njega.

Ako je tako bilo nekad, pa i sad, da li se onda ikad išta menja?

Svet funkcioniše u balansu - noć/ dan, mržnja/ ljubav... Stalno se govori o krizi, ali tako je od pamtiveka. Pozorište je protivteža svetu. U tom haosu je bitno da ta protivteža postoji, jer ako nju izgubimo, onda je stvrno kraj.

Igor Burić