Novinar Slobodan Šorak: Briga o jeziku čuva naš kulturni identitet

Dok se njegova rečenica vizuelno pojavljuje pred vama, postaje opipljivo koliko mu je misao jasna, vokabular bogat, rečenica duga i smislena, a digresija svrsishodna i savršeno ukopljena u priču. „Progovori pa ću ti reći ko si“, govorio je Sokrat i zaista neko priča sat vremena a od toga dobijete zapisane tri smislene rečenice, a neko zbori kao da diktora roman, poput Vladete Jerotića. Takve ljude je lako i lepo slušati, od njih se vazda ima šta naučiti, a jedan od njih je i naš kolega, novinar urednik prvog programa radija Radio-televizije Vojvodine Slobodan Šorak koji je potpuno zasluženo i ovogodišnji dobitnik priznanja „Radmila Vidak" za lepotu govornog izraza, izuzetnu posvećenost interpretaciji teksta, izbor reči, veštinu improvizacije i siguran izgovor, kao i nepogrešivo akcentovanje prema najvišim standardima srpskog jezika.

Šta za vas znači priznanje „Radmila Vidak"?

- „Nagrada „Radmila Vidak“ veoma me je obradovala i to najmanje po dva osnova. Prvi je taj što mi je dodeljuje Radio Beograd, kuća Žarka Obračevića, Svete Vukovića i drugih velikih „čuvara vatre“ kada je reč o lepom i pravilnom govoru, kategorije toliko važne za negovanje kulturnog identiteta jednog naroda, a koja je danas prilično ugrožena pred naletom novih medija koji jedino mare za brzinu i senzacionalost. Drugi razlog za zadovoljstvo je lične prirode. Lepo je kada vam nakon trideset godina karijere neko potvrdi da su posvećen odnos prema radiju kao mediju, ali i intiman i pošten odnos prema slušaocima važni, ali i suštinski neophodni da bi vam ljudi verovali, a poverenje bi trebalo da bude magična reč za sve nas koji radimo u javnom servisu.

Može li se to izgubljeno poverenje prema novinarskoj profesiji, između ostalog, vratiti elokventnošću i lepotom govora?

- Svakako ne, ali nemar prema načinu na koji govorimo i na koji se obraćamo konzumentima medija, jeste uticao na percepciju građana o tome da danas svako može da bude novinar. Kada je reč o nepoverenju prema  novinarskoj profesiji, na nju su pre svega uticali nepoštovanje novinarskog kodeksa, navijačko novinarstvo, odsustvo hrabrosti urednika i novinara, ali i ogromno povećanje broja medija koje je dovelo do inflacije poštovanja novinarskih standarda u svakom smislu. Doduše, stanje u novinarstvu je uvek i ogledalo demokratičnosti nekog društva.

Da li na javnim servisima još uvek postoje lektori poput Radmile Vidak, prve lektorke RTS-a, koji obučavaju prezentere i voditelje pravilnom akcentovanju i lepoti govora?

- Parafraziraću jedan savet Radmile Vidak koji je dala mladim spikerima: „Suština je uvek važnija od forme. Nemojte uživati u svom glasu nego se potrudite da razumevanjem pročitanog i pravilnom i jasnom prezentacijom doprete do slušalaca”. Gđa Vidak je bila na određen način jezička prosvetiteljka koja je postavila standarde budućim lektorima o načinu na koji bi trebalo da rade u elektronskim medijima. Jedna od najvažnijih stvari koje javni servis odvaja od ostalih medija jeste briga o jeziku, a tu je svakako presudna uloga lektora. Na žalost, čini mi se da ih nema dovoljno ni u javnim servisima te da bi njihov rad trebalo da bude više vrednovan. Kada je reč o komercijalnim medijima, oni nemaju nikakvu obavezu da zapošljavaju lektore, ali s obzirom na to koliko takvi mediji utiču na javno mnjenje, pa samim time i na standarde govora u javnom prostoru, možda bi o tome u budućnosti trebalo povesti više računa.

Kako ste vi doživeli javnu prozivku Kristine Radenković koja je u emisiji insistirala na pravilnom akcentovanju reči kontinent i da li i vi ispravljate svoje goste ili prijatelje ili se vodite načelom pružanja primera?

- Sličan slučaj imali smo i na TV Pink kada je voditeljka Irina Vukotić ukazivala na jezičke greške predsedničkom kandidatu Zdravku Ponošu. Ne ulazeći u motivaciju koleginica da tako postupe, oba slučaja smatram neprimerenim načinom zaštite pravilnog govora u medijima, i potpuno u neskladu sa novinarskim standardima. Kako ste to lepo primetili, novinar pre svega treba da vodi računa kako sam govori.

S druge strane, svestan sam da pravilno akcentovanje reči poput „kontinent, Australija, televizija” odudara od od onog kako se govori među građanima u svakodnevnom životu, ali dok lingvisti ne kažu drugačije, nije na novinarima i spikerima da menjaju jezičke standarde. To bi svakako trebalo da bude pitanje za jezičke stručnjake kada je reč o razumevanju jezika u kontekstu vremena.

Kaže se da oskudan govor oslikava i skučenu dušu. Kako osloboditi dušu tih samonametnutih okova kad je sve manje ljubitelja knjiga i kada je broj reči ograničen na svim popularnim mrežama, a klasični mediji se karakterišu kao spori, dosadni i preobimni?

- Kada ne možete da promenite vreme, treba menjati sopstvene loše navike. Znam da to nije lako, ali za početak trebalo bi smanjiti vreme provedeno na društvenim mrežama. Na žalost, ni sam od toga nisam izuzet. Verujem da je teretana ili bilo koja druga fizička aktivnost veoma korisna, ali isto tako bi svako trebalo da uvede neku vrstu treninga da se nateramo da pročitamo dnevno barem desetak stranica. Mozak je kao i svaki drugi organ, ako ga ne koristimo, zakržlja.

Naravno da klasični mediji, tu pre svega mislim na moj radio, ako žele da prežive moraju da se menjaju. Podkasti, odloženo slušanje, dinamičnija i interaktivnija komunikacija samo su neki od načina da tradicionalni mediji nastave da pozitivno na utiču ljude. Međutim, verujem da, ono što nikada neće postati prevaziđeno, jeste ljudska potreba da čuje prijatan glas kome veruje. Još ako je pri tome to što čujemo pametno i kompetentno, završili smo posao.

Lingvisti neprestano ponavljaju kako je jezik živ organizam koji se stalno menja, osipa i kruni, ali i obogaćuje istovremeno. U kojoj je meri srpski jezik, odnosno govor osiromašio i okoštao? Prepoznajete li to u komunikaciji na društvenim mrežama, u medijima, knjigama, govoru ljudi?

- Uprava izdavača Oksfordskog rečnika svake godine bira reč koja je obeležila proteklih dvanaest meseci, ali i popisuje nove reči i uvršćuje ih u rečnik engleskog jezika. Ako nešto možemo da naučimo od Engleza, onda je to briga o tradiciji. Pošto njima nije problem da svake godine proširuju rečnik, menjaju neke jezičke standarde u skladu sa potrebama vremena, ne vidim razlog da i mi u tom smislu ne budemo malo ažurniji. Istorija se ubrzala, živimo u svetu ogromnih tehnoloških promena koje nameću nove izraze i drugačiji način komunikacije. Na žalost, SMS poruke, društvene mreže i internet uopšte, uticali su na to da se manje vodi računa o jezičkim pravilima, naš vokabular postaje siromašniji što sve češće dovodi do buke u komunikacijskom kanalu. Primećujem da sve više ljudi ima problem da suštinski razume poruku jer se naš mozak polako navikava na informaciju u obliku zavodljivog naslova, na osiromašenu rečenicu, „ošišana slova”, odsustvo interpunkcije, skraćenice…

Snežana Milanović