Nenad Mikalački snima filmove ispred nosa

Iako u debeloj hladovini, ovaj novosadski režiser i producent filmske kuće “Druid” je zapravo na zadatku. 

Iz zasede vreba šta se dešava preko puta, gde u sred gradilišne pustinje Kineske četvrti Novog Sada niče nova kreativno-industrijska oblast buduće evropske prestonice kulture.

- U ovaj prostor nikad ne bih zavirio, osim da me nije naterala nužda - priznajem dok me privodi kroz žbunje u nešto što se ispostavlja kao ugodno, nazovimo to andergraund odmaralište za dobronamerne.

- Ovo sve i jeste “niklo” na podzemnoj cisterni u koju smo mi kao klinci puštali pse da se pare, a posle sedeli kao članovi ronilačkog kluba - sa smeškom se priseća Mikalački, kojem su lokalne priče i legende važan deo filmske karijere. “Kod kuće”, “Poslednje labudovo jezero”, njegovi su stariji filmovi, uvek u vezi sa dešavanjima u neposrednoj blizini. - Biram projekte koji su mi ispred nosa. Iako se trudim da ne budu o meni, uvek tako ispadne. Neverovatno je. “Kod kuće” je film o Nemici koja u Novom Sadu traži kuću svojih predaka. Za taj film sam dobio nagradu “Robert Boš“ u Nemačkoj. “Poslednje labudovo jezero” je film o ubistvu labuda u Dunavskom parku. Sada snimam film o Kineskoj četvrti koja je u ulici u kojoj sam se rodio i odrastao.

Na pitanje kad će biti gotov, Mikalački nema odgovor. Film o Kineskoj četvrti je ona vrsta dokumentarca kojem scenario ne može biti napisan unapred. Rok je bio 2021, kad je Novi Sad trebalo da bude evropska prestonica kulture, ali je zbog korone i to pomereno.

- Moram da dočekam epilog svega što pratim već dugi niz godina. Još uvek se tu ne zna sve. Neki ljudi su izašli, nešto se gradi, a niko ne dolazi. Ko su ti ljudi koji će doći, šta će biti tu gde su se nekada pravila užad i šrafovi, pa bili neki umetnici? Hoće li to biti lajf koučovi koji će da nas uče kako da budemo normalni ljudi? Baš me zanima, jer kroz Kinesku četvrt posmatram celo naše društvo, kako se menja od privatluka krajem 19. veka, preko nacionalizacije polovinom 20. veka, do haosa u poslednjih 30 godina i trenutne neizvesnosti. Sedim tu nedeljama, često sa majstorima, dok ne naiđe momenat koji je dobar. Takav je to “žanr”.

Za igrane filmove novosadski autor slikovito objašnjava da nema više krvi. Dao je sve za nekolicinu prethodnih i sada ne bi da radi bez ozbiljne finansijske potpore. Umesto toga, iako ima ideja, zarađuje snimajući reklame i kupuje opremu za dokumentarce. Tako stiče dodatno iskustvo i čeka povoljan trenutak.

Dovitljivosti filmskih autora nema kraja, ali ni stvaranje nije posao u nemogućim uslovima. Ilustracije radi, Nenad Mikalački navodi da je nedavno, snimajući film o Zoji, u isto vreme radio na videu podrške kraudfanding kampanji za nastup jednog dečaka na takmičenju u Francuskoj. Video je zabeležio 90 pregleda, a trejler za “Zoju” blizu 40 hiljada. „Za ’Zoju’ smo angažovali agenciju. Prvi put. I prvi put sam video šta znači imati marketinšku podršku”, otkriva reditelj.

- Želje se ispunjavaju, ali ne uvek kada želiš - mudro zbori.

Navodi primer oktpuljenih prava za “Ljude za stolom” Srđana Valjarevića, knjigu na osnovu koje je napisan scenario, nagrađen u Solunu i predstavljen u El-Eju (Los Anđeles - prim. nov.), ali ništa od para, pa samim tim i filma. Sada mašta o dečjem filmu, ali i za to, dok ne bude uslova, ekipa predvođena njegovim sinom postaće đilkoši, šali se na svoj račun. 

- Poslednje što sam uradio za mene je vrlo lična stvar. Napisana je knjiga po životu male Zoje - svi su čuli za Zojin zakon - a ja sam po toj knjizi napravio film. Sad je u izradi dugometražna verzija, dobio sam podršku od Filmskog centra Srbije da to završim do kraja 2021. Tridesetominutnu verziju, posle premijere u “Svilari”, mogu videti samo oni koji kupe knjigu. Plaća se koliko ko želi, u humanitarne svrhe, a uz knjigu se dobije kartončić sa ku-ar kodom na kojem je link za film - priča Mikalački, kojem je Zoja sestričina. - Svi smo mi to proživeli. Ođeknulo je. Veoma je teška priča. Dete je umrlo. Moja ćale se razboleo od tuge i umro. Ali, sestra Bojana Mirosavljević je bila jako uporna. Napisala je knjigu sa Ivanom Krgović. “Zoja”. Ivana isto ima devojčicu koja pati od retke bolesti. Njih dve majke su se našle, a ja sam se pridružio, praveći film. Počelo je njihovim sastajanjem, razgovorima, zapisivanjem... To je bila i neka vrsta psihoterapije. U Zojinom slučaju, dok nije izboksovan zakon, deca nisu imala nikakvu pomoć od strane države, jer su imala retke bolesti koje nisu bile na zastarelim listama. Deca su ostavljana da umiru. Moja sestra je sve rastavila na delove i, uz pomoć pravnika, primorala poslanike da jednoglasno usvoje zakon, iako prvi put nisu glasali, dok javnost nije reagovala. Film ima više paralelnih priča koje se dramaturški presecaju i susreću. Ivanina priča, Bojanina lična drama, ima i puno animacije. Da bi sa bolesnim detetom pobedio korumpirani i zastareli zdravstveni sistem u Srbiji, mora da se prođe birokratski lavirint u kojem se zatvaraju, otvaraju vrata, činovnici te gađaju papirima, pojavi se neki basketaner, pa ti da svoje poene, gubiš život, dobijaš život... Taj deo smo napravili bukvalno kao video igricu u kojoj moja sestra kao super-heroj prolazi sa detetom kroz sve to.

Ostavljam Mikalačkog da čeka. “Druid” u zelenom. Ja odoh da pišem, Da ostane nešto i crno na belo.      

Igor Burić