Magnetično slikarstvo jezika Miloša Vujanovića u "Fabrici" SKC Novi Sad
„Nadam se da svet kada se završi neće biti bolan.“
Iako sama po sebi zvuči prilično neobično, u ovoj poetskoj, pa i metafizičkoj rečenici se krije naslov jedne slike. Naslov se krije u krošnji stabla koje je na slici, a dodatno je skriven zahvaljujući vitičastom pismu kojim je ispisan – osmanskim turskim jezikom.
Zašto je skrivanje/ otkrivanje dobar izraz pitao sam Miloša Vujanovića, autora slika koje su na izložbi „Čekajući varvare“ pred publikom do kraja aprila u „Fabrici“ Studentskog kulturnog centra Novi Sad. Odgovor je – zbog ugroženosti.
- Tekstove slika pisao sam u svetlu toga da je danas jedno od najvećih izumiranja, pored izumiranja biljnih i životinjskih vrsta, izumiranje jezika. Uklonio sam celu grupu jezika koje reprezentuje latinica. Kada sam sklonio to drvo od kojeg se ne vidi šuma, upoznao sam mnoge svetove, ljude koji su mi pomogli u prevođenju – priča Vujanović, objašnjavajući i to da se pismo i jezik na njegovom novom ciklusu slika pojavilo spontano. - Ovu sam izložbu pripremao dve godine. Dosta je specifična. Tehnika i metoda rada počinje sa magnetom i metalnim konstrukcijama, na čemu sam radio i ranije, a sad me odvuklo dalje da dogradim slike i ne ostanem na tom efektu. Dovele su me u specifičnu situaciju da je iz njih izlazio neki tekst, a tekstovi se obično pišu poznatim pismom, pa sam ovaj put odlučio da napravim eksperiment.
Podsećanja radi, Miloš Vujanović već neko vreme slika tako što metalne opiljke po platnu raspoređuje magnetna sila. Isprva su to bili monohromatski obrisi kakvi mogu često da se vide u fizici, a sada su dobili boje i konture poznatog i nepoznatog sveta. Među stihovima koji su ispisani na slikama, na japanskom, kineskom, sanskritu, turskom, amhariku, jermenskom, nalaze se Njegoševi, stihovi Vujanovića i njegovog strica, mualake pesme beduina, mnogi drugi fragmenti koje je slikar ukomponovao u oblike koji su se njegovim posredstvom i silom prirode pojavljivali na platnu.
- Sve su to još uvek živi jezici, malo starijeg pisma od latiničnog. Motiv, stihovi, jezik, sve ima veze. Za svaku sliku, svaki tekst, trebao mi je odgovarajući jezik, pa sam pobegao u vreme kada se turski nije pisao latinicom, kao danas. Ruski je iskorišćen minimalno. Poigrao sam se sa značenjima reči mir, sinji, golub - svet je siv i modar, plav. Kako se uzme, a mi imamo utisak da poznajemo taj jezik – govori Vujanović sada ispred slike koja podseća na planetu Zemlju, na kojoj su ispisane naizgled poznate reči.
Ispred jedne kompozicije koja podseća na pustinjske dine ili amebe, a natpis na nešto između glagoljice i hijeroglifa, Vujanović predočava da je reč o amhariku, etiopskom jeziku i pismu za koji nije ni znao da postoji. Otkrio ga je preko prijatelja majčine prijateljice:
- Na toj slici znao sam samo koja će rečenica da bude: „Džin se prenuo iz sna. U pustinji u paučini, puče jedna nit“. Tražio sam afrički. Ispostavilo se da je većina pod latinicom, a onda naišao na amharik iz Etiopije, jezik koji još uvek govori i piše 15 miliona ljudi.
Slike na izložbi ironičnog naslova spram dominacije zapadne kulture - „Čekajući varvare“ Miloša Vujanovića u „Fabrici“ SKC Novi Sad, kvadratnog su oblika. Slikar se za ovaj format opredelio zbog toga što je čvrst oblik, „ne naginje ni gore, ni dole, ni levo, ni desno“. Samo u centru izložbenog prostora „lebdi“ jedna četvrtasta skulptura, instalacija koja podseća na malu, plavu tačku u svemiru – skockanu Zemlju.
- Ja i radim magnetom zato što daje organske crteže. Odatle je došao i zadatak da to nekako utegnem. Dodavanjem i učvršćivanjem, ta slova dođu kao gravitacija. Sve to je zapravo igra privođenja tog čistog organskog u namenu, da nam bude čitljivo i jasno u ovom našem svetu – kaže Vujanović. - Teško mi je i da pričam o svim osećanjima koje sam imao dok sam radio, ali mogu da kažem da sam to predstavio ovim slikama. Dosta je kompleksno sve to. Mogao bih da zaključim da bih voleo da nestanak, praznina koju ćemo kad tad, na ovaj ili onaj način osetiti, ne bude putem bola.
I. Burić