Kevin Džerom Everson: Uloga umetnika je da očuvaju kulturu

Tu sam da tumačim kulturne artefakte, da ih postavim u poziciju da ih ljudi razumeju, da bismo, nadam se, svi zajedno unapredili ono što zovemo kulturom. Uloga umetnika je da očuvaju kulturu, a i ostali mogu da učine nešto na tom planu. Zbog njenog očuvanja bilo bi dobro da je nas, koji to radimo, što više – kaže Kevin Džerom Everson o položaju i misiji umetnika u današnjem svetu, čiji deo umetničke prakse, šest filmova i tri printa, publika ima mogućnost da vidi do 24. juna u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) u Novom Sadu. Izložbu „Apstraktni ideali“ je organizovao Greg de Kjur, filmski kritičar, sa Mirjanom Dušić, kustoskinjom MUSV i Centrom za nove medije kuda.org, uz podršku Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu.

Everoson (1965) je rođen u Ohaju gde je studirao umetnost, sa fokusom na fotografiju. Nakon kratkog bavljenja slikarstvom i performansom tokom 1990-ih, okreće se skulpturi i pokretnim slikama. Tematski u fokusu njegovih radova su svakodnevica, kultura i iskustvo Afro- amerikanaca, kao i nevidljivo i nedvoljno cenjeno umeće rada. Mnoge Eversonove ključne teme i opsesije prisutne su u njegovom osmočasovnom video-radu „Park Lanes“, koji zauzima centralno mesto novosadske izložbe. U njemu, gotovo u relanom vremenu, Everson beleži radni dana u jednoj fabrici opreme za kuglanje u Virdžiniji.

Posle hvaljene prezentacije njegovih filmskih radova 2017. godine u galeriji Tejt Modern u Londonu, iscrpnog preseka karijere 2018. u Harvardskom filmskom arhivu i retrospektive u pariskom Centru Pompidu, Everson je došao u Novi Sad gde je nedavno publiku lično vodio kroz svoju izložbu.

 Čula i um su nam danas izloženi preobilju, između ostalog, i svih vrsta slika. Postoji li opasanost od zagađenja, gubitka kriterijuma, i za stvaraoca neprimećenosti u tom okeanu svega i svačega?

– Na mene to zaista ne utiče. Recimo, ako ste pisac, toliko toga je napisano i piše se, tekstovi su svuda oko vas, ali vi pišete i to mnoštvo svega i svačega ne utiče na vašu veštinu, ne utiče i ne sputava vas u tom čime se bavite. Ne verujem u hijerarhiju, ali verujem da ljudi ponavljanjem, bavljenjem nečim, mogu postati bolji u tome što rade, mogu se stalno usavršavati. Tu nastaju razlike. Ljudi mogu da vas pljuju i to nije prijatno. Međutim, ako ste stvarno dobri u razvijanju slike, u snimanju, u montaži, to ne može niko da vam ospori. Inače, mislim da u svemu postoji samo 10 odsto onoga što je dobro. Kada odem na neku izložbu i dopadne mi se 10 odsto od onoga što sam video, biće da je to veoma kvalitetna izložba. Deset odsto je dobrog TV programa, filmova... Tako je uvek bilo i biće, a talenat vas podiže do vrha. U sofisticiranom materijalu kao što je stvaranje umetnosti, plesa, poezije... potrebno je i vreme da bi se nešto razumelo i prihvatilo. Upoznao sam mnogo ljudi s kojima sam učestvovao na nekim festivalima, ali oni više ne prave filmove, jer jednostavno za to nemaju sredstva ili strpljenja da se dalje time bave. I moja kćerka mi kaže da neke sanzacionalne pojave na Jutjubu od prošle godine više ne možete da vidite, jer njihovi kreatori očito nisu disciplinovani i istrajni u onom čime su krenuli da se bave. Možda, kada imamo nečega puno ili previše, to ipak može da nas dovede i do nečega dobrog.

 U vašim filmskim radovima vidimo uglavnom obične ljude u običnim životnim situacijama. Pažljivom gledaocu neće promaći društveni kontekst, to jest nagoveštaj njihovog socio-ekonomskog položaja u američkom društvu. Možemo li vaše radove posmatrati i kao neku vrstu sociološke analize?

– Suviše su to mali uzorci da bi se govorilo o nakakvoj analizi. To je sve viđeno iz mog ugla, sa moje tačke gledišta. Kod istraživanja govorimo i o kvantitetu. Ne vršim ja ti nekakevu naučnu ili nekakvu drugu analizu.

 Kako sebe vidite kao umetnika za, recimo, dve decenije?

– Možda će ovo zvučati uvrnuto, ali pokušavama da koristim predstavljanje realne slike da bih dobio više apstrakcije . Imamo tu predstavljačku umetnost i u njoj vidimo ljude, a ja pokušavama da dođem do apstrakcije, da do?em do sveta koji nije prepoznatljiv. Na to ukazuje i naziv ove izložbe u MSUV, koji je smislio njen kustos Greg de Kjur. Dakle, pokušavam da kroz predstavljačke radove stignem do više apstrakcije, do nečege što nije piktorijalno, nije slika već nešto drugo. Težim nekom apstraktnom idealu.

 Kako radite s vašim studentima?

– Studentima kojima predajem ne pokazujem moje filmove. To vam je kao kada ljudi sve uče iz knjige i ne mogu da urade ništa drugo nego što su tamo naučili. Dakle, ne želim da moji studenti prave filmove kakve ja pravim. Sa njima radima na radnoj etici. Želim da na njih prenesem moju radnu etiku, da nauče da istraju u nečemu i da budu u tome disciplinovani. Nadam se da su sa mnom zadovoljni, ali bilo bi najbolje da o tome pitate njih.

„Kevin Džerom Everson je najznačajniji crni filmski umetnik današnjice, i kada se njegova karijera okonča - bez sumnje nakon što snimi još nekoliko stotina filmskih radova - ostaće upamćene kao najznačajniji crni filmski umetnik svih vremena“, zapisanao je u programskoj knjižici novosadske izložbe. Ova izložba, pored filma „Park Lanes“ obuhvata digitalne projekcije, video instalacije kratkih Eversonovih filmova snimljenih na 16 mm traci. Na izložbi je i serija printova koji se pojavljuju kao rekviziti u njegovim filmovima o boksu, a svedoče o njegovoj zaljubljenosti u sport, kao i o naklonosti za usvajanje arhivskog materijala.

        V. Crnjanski