Kako sam učio Kovilj

O Kovilju sam saznao još u ranom detinjstvu, ali ga zadugo nisam video. Prvo sam čuo njegovo upečatljivo ime, a ono je podrazumevalo lepotu čulnih utisaka usko povezanih s nečim prijatnim, ugodnim i nezaboravnim. Tome potvrdu možemo naći u folklornim tvorevinama gde se često pominje motivski niz: ‘cveće, smilje, bosilje i kovilje’. Taj niz, pak, po pravilu znači nešto lepo i privlačno kao što to cveće uopšte ume da bude; nešto tako vizuelno upečatljivo kao što žuti cvetovi mirisnog smilja umeju da blesnu; nešto tako duhovno moćno poput bosiljka kao biljke belih cvetova sa izrazitim apotropejskim, zaštitnim funkcijama; nešto tako mekano i nežno kao što perjasti listovi kovilja umeju da doprinesu upečatljivosti taktilnih doživljaja. Takvoj složenoj lepoti (mirisnoj, vizuelnoj i taktilnoj po karakteru, a uz to i duhovno osnaženoj) nekako prirodno se pridružuju i diskretni erotski nagoveštaji, poput onih iz pesme koju je zabeležio Vuk: „Lepa Pava u kovilju spava,/ njoj se Rade kroz kovilje krade.“ U kovilju se, dakle, lepo spava, ali se i lepo sanjari i  strastima zanosno predaje. Samo ime Kovilj, tako, nosi sobom lepu, zamamnu složenost čulne stvarnosti i njenog imaginativnog predstavljanja.

O lepom imenu sela Kovilj saznao sam od najbolje prijateljice moje majke Stamene, iz perioda njihove mladosti i bliskog prijateljstva. Ta Koviljčanka imenom Milica Kolarov, udata Arsenijević, bila mi je neka vrsta najrođenije tetke koju sam, od ranoga detinjstva, zavoleo jer je umela majčinski da brine o meni, te da me još kao detešce od dve godine primi u obdanište gde je radila: to obdanište su, u mom Sirigu gde sam odrastao, pohađala deca da bi se pripremala da krenu u prvi razred osnovne škole. Ja sam uz svoju dragu Tecu (a to je na mom dečjem žargonu značilo ‘teta Milica’) svake godine (onoliko koliko sam uopšte to mogao da ispratim) prolazio program priprema za ozbiljno školovanje, tako da ne treba da vas začudi što sam sa pet godina već zatražio da i ja već jednom krenem u prvi razred. Nekako su me uspeli te godine zamajati i prevariti da ne prekidam bezbrižnost svog detinjstva, ali sam se već sledeće godine, sa tek napunjenih šest godina, izborio za to da najzad budem upisan među školarce. Tako se, eto, Kovilj upleo veoma rano u moj život. Za Tecu sam čuo da je iz Kovilja, upoznao sam joj i babu Uroša, zvanog Joja, i majku Zoru koji su živeli u Novom Sadu: baba je, naravno, bio temeljne konstitucije, onako debeljuškast, a sa šnjim, bome, nije bilo šale! Babina se znala i tu niko nije imao šta ni da doda ni da oduzme!

Za Kovilj posle toga zadugo nisam ništa čuo sve dok negde sa osnovnoškolskim saznanjima o Lazi Kostiću nisam shvatio da taj Kovilj u kojem je on rođen, ta to je isti onaj Kovilj iz kojeg je moja Teca. Trebalo mi je relativno malo vremena da steknem prve simpatije za ovog velikog Koviljčanina, ali i mnogo, mnogo više vremena da zaokružim čitavu predstavu o složenostima i istinskim dometima njegovog pesničkog i književnog genija: konačno rešenje ove kostićevske jednačine zbilo se na prvim godinama mojih studija književnosti, a od tada se moja ljubav za zanosnog i mahnitog Lazu samo uvećava kako temeljnije ulazim u njegovo estetsko carstvo. Odavno već govorim, a izričito sam to i napisao pre desetak godina prvi put, da je njegova pesma Santa Maria della Salute ne samo najsavršenija i najbolja pesma srpskoga jezika (što je u kritici već rečeno) nego i jedna od najsavršenijih pesama u istoriji svetskoga pesništva (što nisam čuo da je neko pre mene  rekao). A, eto, i to čudo zvano Laza Kostić, došlo nam je iz Kovilja.

Do svog trećeg koviljskog čuda još duže sam dolazio, a upravo je ono tokom davnih godina i vekova iz prošlosti gradilo sva ostala čuda u čitavoj Šajkaškoj. Reč je, dakako, o manastiru Kovilj, u koji sam počeo da dolazim još od studentskih dana, a tek kasnije čuo sam i za čudo koje se, milošću Božjom, desilo Svetom Savi, otprilike na ovom mestu, na kojem je potom nastao manastir. Sećam se i kad je 80-ih godina u manastir došao otac Nikodim, pa kako je bio sam, samo sa svojom majkom koja mu se našla da pomogne, okupilo se nas nekoliko mladih Novosađana da mu pomognemo oko čišćenja i spremanja manastirskih konaka. Neće proći mnogo vremena, na bački episkopski tron doći će naš vladika Irinej (Bulović), oko njega se počelo okupljati mnoštvo zalutalih duša bogotražiteljskih, a onda je milošću Božjom u manastir Kovilj došao jeromonah, pa iguman, pa vikarni episkop, pa mitropolit, pa patrijarh srpski Porfirije (Perić): manastirska obitelj je na ovom svetom mestu postala jedna od najimpresivnijih duhovnih zajednica na celom srpskom, pravoslavnom prostoru, a njihov duhovni otac, ili starac kako ga nežno nazivaju, bio je upravo episkop bački Irinej. Zajedno sa eparhijom bačkom i sa koviljskim manastirom rasli smo i svi mi, podizali se iz duhovne pustoši i učili da se merimo sa onima koji su postavljali istinske duhovne, pa i intelektualne standarde. S tugom u srcu ponekad sam slušao kako se gneve neki kojima ti visoki standardi nisu baš bili po njihovoj individualnoj meri, pa su umeli da isprazno zakeraju, ali sve koješta! Takva zakerala, pak,  nikada nisu shvatala da se veliki rezultati ne mogu ostvariti bez velike ljubavi i velikog uma, bez velike energije i velike askeze. Kada danas svodimo račune ovih i ovakvih procesa, Koviljčani se s razlogom mogu ponositi šta je u prošlosti od Svetoga Save pa do arhimandrita Jovana Rajića, od Jovana Rajića pa do Vladike Irineja i patrijarha Porfirija poslato kao dragocena duhovna poruka, a ona se kao Božja blagovest širila srpskim, pravoslavnim i hrišćanskim svetom.

        Ivan Negrišorac