Jovana Budošan: Sve je jedno, a ima ga dva
Jovana Budošan je poznata novosadska grafička dizajnerka koja povremeno uzima aktivno učešće i na likovnoj sceni, kao i u radu kolektiva Multimedijalnog centra „Led art“, odnosno „Art klinike“, koja je sada poznata pod imenom „Šok zadruga“.
Upravo u „Šok zadruzi“ (Zmaj Jovina 22), aktuelna je njena izložba „Rad bez pokrića“, sa porukom „Molimo vas da nas ne shvatate ozbiljno“. Postavku čini niz crteža, zapisa, instalacija, a u izlogu „Šok zadruge“ dominira veliki format koji podseća na plakat, obojen flomasterima, išvrljan, sa centralnim motivom – trupcem. Autorka objašnjava da je plakat postavila u izlog kako bi boja flomastera izbledila na suncu i pokazala suštinu plakata, odnosno grafičkog dizajna kojim se primarno bavi, a to je kratkoročnost i prolaznost rada...
Kad kažete da na izložbi imate plakat i nešto drugo, šta vam dođe ovo drugo?
– To je „Rad bez pokrića“. Imam svoje stručno zvanje i stalan posao, ali imam i ovu nužnost, kada ne idem na posao, kada sam na porodiljskom, vikendu, putovanju... Nastali su kad sam prvi put bila u drugom stanju, onda se nadovezala i druga trudnoća, otprilike tri godine vremena samo za mene i onog ko dolazi. Nisam se bavila primenjenom umetnošću, nisam razmišljala o funkciji, komunikaciji, stvarima iz dizajna. Prvi, „Najzad rad“, stvoren je kao onaj koji mi nedostaje. Funkcionalnost u dizajnu nameće rigidna pravila i pošto društvene okolnosti nameću da nivo komunikacije bude bazičan – da su slova čitljiva, da je font razumljiv, da je grafika na RTV-u, gde radim, čitljiva... E, sad je ovo kao neka suprotnost, a nadovezuje se i na moju prethodnu izložbu, koja se zvala isto „Rad bez pokrića“, u kojima ja ne dajem garanciju onome ko gleda sa pitanjem šta je rad, usvojeni, priznati, plaćeni... Distanciram se i od toga.
„Rad bez pokrića“ se sastoji iz nekoliko serija, hronološki su nastajale, a bavim se time, na primer, koliko tačaka može da stane na jedan A4 format. Akvareli su se tu našli, pa sam uzela da tačkam. Pošto imam decu, nemam tu mogućnost da u kontinuitetu brojim koliko tačaka ima, onda brojim reckama, do deset, pa sad znam da ih ima 6.720. Ima mesta za još koju, ali rad se zove „Najlakše je brojati do deset“.
Sigurno postoji matematičko rešenje tog problema?!
– Sigurno, ali ovo je više likovno, vizuelno.
Postavku čine i spiskovi za kupovinu.
– To je ta situacija, ti si kod kuće i imaš potrebe, a ovo sad postaje neki vid autoportreta. Ima, na primer, SMS mojoj majci šta treba da mi donese u porodilište. Ima spisak za portfolio, ima i prehrambenih spiskova... Oni dolaze i odlaze, a ja se bavim običnim stvarima, kojih ima puno.
U radu na kojem precrtavaš na papir ekrane mobilnog telefona, prikazujući svoje crteže sa njega, namerno niste hteli da postavite u mediju u kojem su rađeni – telefon?
– To je čisto pitanje vezano za produkciju. Naša produkcija ovde jednako je nula dinara. Prostor imamo, hajde da izlažemo. To je potpuno logično rešenje. A ja telefon uzmem ponekad da radim pre spavanja. Ali, taj odlazak u tehnološki progres... Pa, kod nas je misaona imenica realizovati i katalog.
Da li zato i plakat visi da propadne?
– Možda neki kolekcionar ili muzej nešto sačuva od toga, ali to mu je sudbina. Namerno ga postavljam na dematerijalizovanom nivou. Ne interesuje me čak ni to što će da izbledi, što će neko da ga iscepa, mene interesuje nešto treće.
„Ima dva“, još jedan zanimljiv naziv za dva rada koja su izložena?
– To sam uzela od sina koji kad je počeo da formuliše da nečega ima više. Znao je da kaže samo „ima dva“. Meni se to mnogo dopalo jer ja idem od toga da je sve jedno. Posle ide samo umnožavanje. A ima ovde još jedan rad, putem kojeg hoću da izađem iz papira – „Uzmi najmanje što ti se pruža“. Svi idu za tim da uzmu najveće, najlepše, sve u nekom pozitivnom kontekstu, a ja sam opet namerno krenula u drugom pravcu.
Igor Burić