Izašao novi broj časopisa „Građa za proučavanje spomenika kulture Vojvodine“

I ovo izdanje donosi niz zanimljivih temata posvećenih arheologiji, manje poznatim detaljima iz istorije,  zatim istorijskom i tehničkom nasleđu, arhitekturi, konzervaciji i restauraciji, a posebno poglavlje posvećeno je prikazima relevantnih izdanja iz oblasti kojima se publikacija bavi. Ilustracije radi, nova Građa tako u fokusu ima restauraciju Subotičke sinagoge, izgrađene 1902. po projektu Marcela Komora i Dežea Jakaba. Autorke teksta, Gordana Prčić Vujnović i Viktorija Aladžić, upućuju pri tome na hronologiju radova od 1975. do 2012, zatim restauraciju fasadnog omotača između 2012. i 2016, sve do finalizacije posla tokom poslednje dve godine, koja je podrazumevala obnovu enterijera i sanaciju krovne konstrukcije, i sve sa ciljem da se u što većoj meri sačuva autentičnost ovog prelepog zdanja.  

U raznovrsnosti kulturnih dobara dvorci i letnjikovci imaju posebno mesto. I premda bi se radoznalom putniku većina vojvođanskih primera danas mogla činiti u osnovi skromnim građevinama, itekako su oni u svoje vreme bili reprezenti plemićkog statusa, ugleda i bogatstva. Takav je i manje poznat letnjikovac na pustari Moja Volja, u selu Jarkovci, koji je pripadao grofovskoj porodici Pejačević, slavnosko-sremskoj plemićkoj .lozi, koja je početkom 18. veka, kao nagradu za ratne zasluge, dobili potvrdu bugarskog baronstva, a 1772. i naslednu  ugarsku grofovsku titulu. Iako nema pouzdanih podataka o vremenu kada je objekat podignut, na osnovu onih posrednih, kao što je izgled letnjikovca i afiniteti grofa Adolfa Pejčinovića (1825 – 1880), naslednika imanja, autorka istra’ivanja Dušanka Gojić smešta gradnju u drugu polovinu XIX veka, uz napomenu da je objekat tokom vremena pretrpeo brojne izmene. Danas je letnjikovac pod tzv. prethodnom zaštitom, te autorka apeluje da se ovom, i istorijski i kulturološki, pa i arhitektonski vrednom objektu, obezbedi status kulturnog dobra. I, naravno, da se on obnovi, jer je, nažalost, u prilično derutnom stanju. 

Fokus nove „Građe“ ipak je na istraživanju Vladimira Mitrovića, koji je pokušao da raščivija sudbinu konkursa za podizanje spomenika kralju Petru I Karađorđeviću u Novom Sadu, koji je zvanično raspisan 1. jula 1936. Prvobitno je rok za prispeće radova bio 30. septembar iste godine, da bi u poslednjem momentu bo produžen do 31. oktobra. Da od samog početka nije sve bilo kako valja svedoči, kako navodi Mistrović, tekst čuvenog arhitekte Đorđa Tabakovića, objavljen u novosadskom „Danu“ ubrzo po okončanju konkursa. Iz, na trenutke veoma žučnog Tabakovićevog komentara, može se dosta toga zaključiti, od toga da je postojalo nezadovoljstvo zbog objektivno kratkog vremenskog roka koji je stavljen autorima na raspolaganje, pa sve do problematične promena članova žirija „u poslednji čas“.

Ipak, najviše je Tabakoviću zasmetala činjenica da se Gradsko poglavarstvo, koje je zvanično raspisalo konkurs, ničim nije obavezalo da će spomenik i biti podignut prema nekom od nagrađenih radova. Čuveni arhitekta takav „propust“ zapravo tumači namerom lokalnih čelnika da ostave prostor „za razne strane uplive koji sa umetnošću nemaju apsolutno nikakve veze“. Prema njemu, učesnicima konkursa bi bila načinjena velika nepravda, bili bi povređeni i etički principi, a i Novom Sadu bi bio učinjen nepopravljiv greh, kada bi se izrada spomenika, mimo konkursa, blagodareći vezama i uticajima, „poverila licu koje u toj plemenitoj utakmici nije nagrađeno, pa čak ni učestvovalo“. E sad, nije potpuno jasno da li je Tabaković ove strelice odapeo preventive radi, ili je, kao uvek dobro obavešten, imao informaciju više, tek činjenica je da će se nad konkursa razviti senka sumnje da u toj raboti sve i nije baš čisto.

Dakako, za to su najmanje krivi sami autori čiji su radovi nagrađeni. Shodno odluci konkursne komisije, na čijem je čelu bio Milan Kašanin, ondašnji direktor Muzeja kneza Pavla, donetoj 20. februara 1937, prva nagrada pripala je radu pod šifrom „1918“, iza koje je stajao hrvatski vajar Vanja Radauš. Iza njega se plasirao srpski vajar Ilija Kolarić, dok je treća nagrada dodeljena ponovo hrvatskom skulptoru  Frani Kršaniću. Poseban je kuriozitet da će među još četiri otkupljena rada biti i onaj novosadske vajarke Zlate Markov Baranji (Žitište, 1906 – Novi Sad, 1986), koja će, godnu dana kasnije, potpisati monumentalni reljef na Beogradskoj kapiji u Petrovaradinu, a 1940. zajedno sa suprugom Karlom Baranjijem, i čuvene reljefne medaljone kraljeva Petra i Aleksandra, te srpskih vojvoda iz Prvog svetskog rata za lice Banovine.

Kako god, da u celoj priči sve baš nije bilo „u vinklu“ svedoči i informacija, koju je pronašao Mitrović, prema kojoj se mesec dana po objavljivanju rezultata konkursa javio Izvršni komitet za podizanje spomenika, kojim je predsedavao advokat Raduško Ilijić, sa idejom da se batali prvobitna ideja i podigne zajednički Spomenik Oslobođenja, koji bi „pokrio“ oba Karađorđevića, i Petra Prvog i Aleksandra. Sudbina te ideje je poznata – od ovog spomenika nije bilo ništa – ali je, s druge strane, ostalo nejasno zbog čega se tako lako odustalo i od podizanja obaležja kralju oslobodiocu, bilo po konkursnom rešenju ili, kako je Tabaković slutio, mimo njega. Vladimir Mitrović kao jedan od mogućih odgovora navodi moguću „iscrpljenost“ lokalnih vlasti, koje su paralelno pokrenule i veliku akciju za podizanje spomenika velikanu vojvođanske i srpske politike Svetozaru Miletiću, koji će na kraju svečano biti otkriven u centru Novog Sada 1. oktobra 1939.   

M. Stajić