Intervju: Zoran Đerić, selektor Festivala pozorišta za decu

Ovogodišnje predstave u Srbiju dolaze iz Bugarske, Izraela, Nemačke, Mađarske, Češke, Rusije, Hrvatske, Brazila, Slovačke, BiH (Republike Srpske) i Srbije. U pitanju su lutkarske i dramske predstave, od tradicionalnih tehnika i tema, do savremenih i aktuelnih, od klasične književnosti za decu i narodnih mitova do svakodnevnih problema sa kojima se sada susrećemo. O ovogodišnjoj selekciji, poslu selektora i aktuelnom trenutku u pozorištu za decu danas, razgovaramo sa selektorom festivala Zoranom Đerićem.

Za 28. Međunarodni festival pozorišta za decu u Subotici bilo je prijavljeno 130 predstava iz 31 zemlje sveta – koliki je izazov za vas kao selektora, snaći se u ovolikom izobilju i pronaći desetak onih najboljih?

– Pre svega, u pitanju je dugotrajan proces gledanja, a potom i selektiranja viđenih predstava. Uzmimo da je prosečna dužina predstava 45 minuta (u rasponu od 30 do 70 minuta), to čini 5.850 minuta, ili oko 100 sati audio-vizuelnog materijala. Prednost je da prijave stižu u dužem vremenskom periodu, od nekoliko meseci, tako da se sve to može rasporediti na dane i sate strpljivog posmatranja i beleženja utisaka. Uz svaku predstavu stavljam oznake koje meni znače, od plusa ( ) do minusa (-), ili zvezdice (*). To je prva selekcija.

Sledi druga, kada ponovo gledam predstave sa oznakom plus, kao i one sa zvezdicom, da proverim koliko me prvi utisak izneverio, tada pravim širu selekciju. Kada sagledam koliko je predstava u toj selekciji, onda ih raspoređujem u dve grupe: A i B. Šalju se pozivi, najpre predstavama i pozorištima iz A grupe, a, ukoliko neko od njih ne može da prihvati poziv za učešće na Festivalu, onda posežemo za spiskom iz grupe B i dopunjavamo selekciju. Zbog korone, kao i drugih otežavajućih okolnosti, a svaka zemlja ima svoje, do poslednjeg trenutka je neizvesno ko će od odabranih moći da dođe i obraduje nas svojim učešćem na Festivalu.

Ove godine su na programu dve predstave iz Srbije. Kojim kriterijumom ste se rukovodili prilikom odabira tih predstava i kako vidite trenutnu produkciji dečijih pozorišta iz Srbije, u odnosu na evropsku i globalnu?

– U Srbiji, poslednjih godina, produkcija predstava za decu i mlade, a naročito lutkarske predstave, vrlo je oskudna, ali još uvek neka pozorišta uspevaju da održe i kvalitet i kvantitet novih predstava. Ove godine odlučio sam se za predstavu Pozorišta za decu iz Kragujevca, koji do sada nisu učestvovali na našem Festivalu, a imaju odlične glumce, pozivaju najbolje lutkarske reditelje, tako da ih očekujemo sa nestrpljenjem jer nam donose izuzetnu predstavu za najmlađe, “Bambi”, u režiji zapaženog i nagrađivanog na Festivalu u Subotici, Jakoba Maksimova. Dečije pozorište iz Subotice takođe, već godinama svojim učešćem potvrđuje visoke standarde i umetničke domete svojih lutkarskih predstava.

Kao i svake godine, predstave dolaze sa različitih i raznovrsnih podneblja. Kolike su razlike između dečijiih pozorišta u evropskom kontekstu, i onih koji dolaze iz Kine, Brazila, i drugih udaljenih zemalja? U kojoj meri postoji kulturološki jaz, a u kojoj ono što nas sve spaja kroz univerzalne teme i pristup?

–  Ne bih koristio termin “jaz”, nego različitost, koja donosi bogatstvo, od kolektivnih do individualnih iskustava u radu sa lutkom, maskom, dramskom igrom, različitih civilizacija, u čijem središtu je lutka i dete, kome se ona obraća.

Azijska pozorišta neguju tradicionalne lutkarske tehnike i predstave koje su zasnovane na nacionalnim mitovima i spevovima. Oni imaju dugu tradiciju, odlične škole i predstave koje ispunjavaju visoke zahteve, kako u tehničkom izvođenju, tako i u umetničkim rezultatima. Uvek smo počastvovani ako neko iz tih zemalja može da prihvati poziv i dođe na naš Festival.

Južna Amerika ili Afrika, to je već sasvim drukčija lutkarska umetnost, uglavnom zasnovana na lokalnim predanjima i folkloru. Iran se svake godine prijavljuje sa nekoliko predstava, ali, nažalost, nisu bili u mogućnosti i da se odazovu pozivima. Nešto od njihove lutkarske tradicije otkriće nam se kroz učešće autora iz Irana na Međunarodnom naučnom forumu.

Spomenuli ste ranije da je sve više predstava bez teksta, sa fokusom na svetlosno-zvučne efekte, scenski pokret, animaciju lutaka i njihov univerzalni jezik gesta i pokreta. Zbog čega mislite da je to slučaj, i šta nam govori ta tendencija?

– Povratak onom što je primarno lutkarskoj predstavi, a to je pokret, odnosno animacija lutaka, jer sam tekst pripada, pre svega, tzv. literarnom ili dramskom pozorištu, dok se lutka najbolje izražava bez reči, gestovima i kretnjama, praćenim muzikom i svetlosnim efektima. To je univerzalni jezik lutke, razumljiv svuda i svima, kako odraslima, tako i deci.

Prošle godine je deo festivalskog programa, iz dobro poznatih razloga, prikazan kao bioskopska projekcija. Sa ove vremenske distance, šta nam prošlogodišnje iskustvo govori o doživljaju dečijeg pozorišta u različitim formatima?

– Predstave za decu i mlade najsnažnije su kada imaju interakciju sa publikom kojoj su namenjene. Ipak, kada su snimljene sa više kamera, pri tom i izmontirane, znači kvalitetno isproducirane, neke od prestava ne gube mnogo ni u indirektnom kontaktu, odnosno preko bioskopskog platna, video-bima, ili TV ekrana. Nude, svakako, više od informacija, ponekad i potpun umetnički doživljaj, realizovan kroz lutke, ili dramsku predstavu.

Koliko ste, kao neko ko je dugo prisutan u svetu dečijeg pozorišta i stvaralaštva, u kontaktu sa različitim uzrastima dece, i koliko imate prilike da slušate njihove komentare na razne predstave? Koji su to dečiji doživljaji festivala koji su vama naročito zanimljivi i značajni?

– Decenijama sam sa decom u publici, i gledamo predstave, svako sa svojim interesovanjima i iskustvima. Kada je predstava dobra, pođednako uživamo. Deca imaju svoje favorite, privlači ih akcija, dobri songovi, atraktivne lutke i scenografija, ali mogu da prate i priču, najčešće iz njihove pred/školske lektire. Deca se uživljavaju u ono što se dešava na sceni, navijaju za svoje junake. Ali ponekad umeju da primete i ono što odraslo oko, ma koliko iskusno, ne vidi, ili mu ne pridaje značaj. Ta zapažanja mogu da skrenu pažnju na neki detalj, na neki element predstave koji može biti presudan u daljoj sudbini same predstave, njenom prijemu kod publike, pa i kod pozorišne kritike. Zato treba sedeti s decom u sali i osluškivati njihove reakcije, po njima se najbolje vidi da li je predstava predugačka, da li je dosadna, ili je zanimljiva, prijemčiva i podsticajna za publiku kojoj je namenjena.

N. Marković