Intervju: Sandrina Lindgren, koautorka predstave “Nevidljive zemlje”

Posle predstave, još uvek umazana plavom bojom kojom je u predstavi bilo markirano more na čijim talasima migranti sa Istoka pokušavaju da se domognu Zapada, i u – nimalo slučajno odabranoj - žutoj majici, u znak podrške Ukrajini, Sandrin Lindgren govorila je o tome kako im je i zašto licemerje zapadnog sveta postalo fokus u ovoj predstavi, ali i o tome kako sve manje odgovornosti i solidarnosti među ljudima vodi ka sve većoj agresivnosti i bahatosti među njima...

U moru gorućih tema kojima grca današnji svet, Vi ste se odlučili da ispričate priču o ljudima koji beže iz svojih domovina u potrazi za novom domovinom, a to je ono mesto gde se jastuk stavlja na mirnu postelju. Ispostavlja se pak da ni tamo gde idu jastuk neće moći da spuste u mirnu postelju... Kako je i kada nastala ova predstava?

– Nastala je 2015. godine. Bila nam je namera da radimo zajedno, Išmail Falke i ja i hteli smo da radimo sa minijaturnim igračkama na telu, to nam je bila početna ideja. Dok smo radili i razvijali materijal za predstavu, svet se našao usred migrantske krize, ljudi su gubili živote na Mediteranu pokušavajući da se preko mora domognu slobode, bar su se nadali da je ona negde ovde, s ovu stranu sveta u odnosu na zemlje iz kojih su bežali. Osetili smo da se time moramo baviti, da je to jedina smislena tema u tom trenutku i da su sve druge manje važne. Tako je srž naše predstave postala priča o njihovom pokušaju da dođu do slobodne teritorije, kao i sve ono što je taj put podrazumevao: sve izazove, bol, patnju, nelagodu, strahove, čak smrt, ali i to šta se dešava ukoliko prežive taj put, jer borba za nije ni tada nije prestajala, već je počinjala jedna posve druga, ništa manje strašna. Upravo tom činjenicom da za njih borba ne prestaje dolaskom u Evropu, otvorili smo priču o tom zatvorenom tunelu u kojem su oni s jedne strane, a sa druge smo mi, taj neki “sigurni svet”, recimo, građani Finske koji su vesti o migrantima tih dana gledali kao neku daleku priču koja ih se ne tiče, nešto što ne žele da slušaju, što neće da utiče na njihov život i komoditet. Mi smo pak hteli da pokažemo da su to realni ljudi, koji postoje i čija je patnja tu vrlo blizu nas, te da kao civilizacija nemamo pravo da ćutimo i da se pravimo kao da oni ne postoje.

Govorite o svetu bez empatije, prave komunikacije, solidarnosti, o jednom dubokom licemerju sveta u kojem živimo, naročito te “sređene” zapadne civilizacije. Kako se vi kao umetnica nosite sa tim, kako kao žena koja živi u svetu u kojem ponovo mora da osvaja neka davno osvojena prava i slobode?

– Mi smo danas svedoci toga da počinjemo da kreiramo svet u kojem normalnim postaju neke stvari koje nisu normalne. Kao umetnik pokušavam nekako da izađem na kraj sa tim plešući, ples je, naime, moja osnovna vokacija. Koristim ples i prisutnost tela da podsetim na potrebu za bliskošću, dodirom, nežnošću, osećajnošću. Podsećam svoju publiku, kao i samu sebe, da smo svi mi tela i da ćemo, kada stanemo blizu nekog, osetiti tog čoveka. Ako zagrlimo nekoga, ako uzmemo nečiju ruku, ako pogledamo nekoga u oči, ako budemo imali neku vrstu kontakta tela sa telom, upamtićemo kako da budemo brižni jedni prema drugima. Pokušavam, dakle, da kroz ples pokažem važnost bliskosti i svesnosti prisustva sopstvenog tela i nekog drugog tela pored našeg. Svi smo mi tela i svi smo povezani kroz naše fizičko biće.

Poslali se priličan broj poruka u “Nevidljivim zemljama”. I protiv rata, i protiv bezosećajnosti malograđanskog sveta, i vrlo jasnu poruku o agresiji na Ukrajinu. Prepoznala je publika boje ukrajinske zastave. Šta još radite u Grus Grus teatru?

– To je grupa od pet različitih umetnika koji se bave različitim disciplinama: lutkarstvom, plesom, cirkusom, dramom, pozorištem... Mi smo neka vrsta nomadskog teatra. Nemamo striktno svoje pozorišno mesto, već sarađujemo sa drugim teatrima, odnosno svoje produkcije pravimo na različitim pozorišnim mestima. Ta fleksibilnost igranja, odnosno izvođenja na različitim mestima dodatno nam pomaže da učvrstimo našu ideju razvijanja saradnje sa umetnicima različitih disciplina. Kombinujući te discipline otvara nam se mogućnost za različitu vrstu ekspresivnosti.

Primetili ste sigurno novo puritanstvo kulturnih krugova Evrope kojima zbog rata u Ukrajini sada smetaju i mrtvi ruski pisci, pa ih kanseluju, a kanseluju sve više i žive ruske umetnike... Šta Vi mislite o tome?

– Slažem se da je to zaista glupa praksa. Cenzirisati rusku kulturu, kanselovati ruske umetnike, žive ili mrtve, zbog konflikta između Rusije i Ukrajine, je krajnje glupo i neshvatljivo. Da se vratim na moju tezu da smo svi tela, da smo svi ljudi, i ako izgubimo tu tačku međusobne povezanosti, teško da ćemo se vratiti razumevanju. Ako ne budemo osećali drugog čoveka, nećemo moći da ozdravimo. U svetu je zbog toga sve manje solidarnosti među ljudima, a to vodi ka sve većoj agresivnosti i bahatosti među njima.

Kako deca razumeju ovu predstavu?

– Naša predstava je za dvanaestogodišnje, trinaestogodišnjake i četrnaestogodišnjake. U Novom Sadu su je, čini mi se, gledala malo mlađa deca. Ali mislim da i mlađa deca mogu da zarone u predstavu i da uživaju u načinu kako se ona izvodi, kako se kreiraju situacije, događaji i cela priča, taj neki svet o kojem možda oni još mnogo ni ne znaju. Za odrasle, to je jedna sasvim drugačija priča, vrlo često potresna, za neke strašna, sve zavisi od osobe do osobe i od godina. Videla sam dosta mladih ljudi u publici u Novom Sadu i to me je obradovao i ohrabrilo.

N. Pejčić