INTERVJU: PROF. DR DRAGAN STANIĆ, PREDSEDNIK MATICE SRPSKE Letopis na ponos i polzu narodnu

– Matica srpska se nalazi u sred procesa, ne samo organizacije velike godišnjice, nego mi taj program praktično već realizujemo – kaže za „Dnevnik” predsednik Matice srpske prof. dr Dragan Stanić. – Naime, pojavi Letopisa prethodila je njegova najava, uz poziv svim zainteresovanim, kako saradnicima tako i čitaocima, prenumerantima, kupcima, trgovcima... koju je Georgije Magarašević publikovao pod naslovom Objavljenije o Serbskoj letopisi 18. juna 1823. u Novom Sadu. I mi smo rešili da stoga i u ovoj godini realizujemo neke jubilejske aktivnosti, pre svega one koje bi bile vezane za slične časopise dugog kontinuiranog trajanja, te da vidimo kako u tom kontekstu stoji Letopis. I sva naša dosadašnja saznanja potvrđuju ubedljivost svega onoga što je vezano za njegovu veliku književnu i kulturnu misiju 

Od Letopisa je u svetu, od časopisa koji izlaze u kontinuitetu, stariji samo američki The Yale Review?

– Taj časopis je, pod imenom The Christian Spectator,pokrenula 1819. u Nju Hejvenu grupa protestanata, verskih zanesenjaka zainteresovanih za misiju evangelizacije. I u dugom periodu časopis će biti isključivo verski, da bi se tek posle nekoliko decenija počeo transformisati, okrećući se političkim, geopolitičkim i ekonomskim temama, da bi tek 1911. postao književno-naučni. Dakle, The Yale Review, kako se zove od kraja 19. veka, tokom svog trajanja bitno je menjao programsku koncepciju, za razliku od Letopisa, koji je od prvog dana bio književni i književno-naučni časopis. I ta je njegova priroda očuvana do danas, te u tom pogledu zaista nema premca u svetu, te želimo da na taj fenomen i ukažemo.

Upravo u sklopu obeležavanja jubileja Letopisa nedavno je u Novom Sadu boravilo uredništvo časopisa Slovenské pohľady, čiji je prvi broj izašao 1846?

– Naša je želja da okupljamo Letopisu srodne časopise, koji nam dolaze iz različitih kultura, da budemo prostor za intenziviranje komunikacije. I, takođe, da vidimo kako Letopis može da upostavi neposrednu saradnju s tim časopisima, kako s njima možemo da razmenjujemo tekstove, blokove tekstova pa možda i čitave tematske brojeve. A potpuno ciljano smo krenuli sa najstarijim slovačkim časopisom, budući da je Pavel Jozef Šafarik, po nacionalnosti Slovak, bio uz Magaraševića ključni čovek u pokretanju Letopisa. A posledica je da će Slovenské pohľady ceo jedan broj posvetiti srpskoj književnosti, a biće i obrnuto. Takvih i sličnih aktivnosti biće i u 2024. godini.

Kako je zamišljen sam program obeležavanja jubileja?

– Pored činjenice da će Svečana sednica Matice srpske 16. februara biti posvećena Letopisu, uz to što ćemo tokom godine imati nekoliko zbornika radova i knjiga koje će govoriti o istoriji časopisa, u oktobru planiramo i veliki međunarodni književno-naučni skup. I tu ćemo okupiti brojne istraživače sa idejom da vidimo šta je sve to u ova dva veka Letopis radio, kakva je njegova misija, te kakve su njegove veze sa drugim kulturama. A obeležavanje jubileja će biti nastavljeno i u 2025, s obzirom na to da je prvi broj Letopisa nosio oznaku „za god. 1825”. Jer, on je imao i svojevrsnu ulogu starinskog kalendara, budući da je i pokrenut sa idejom da registruje i opisuje bitna događanja u srpskoj kulturi i onda to povezivao sa identitetskim pitanjima. I to je u osnovi ostala uloga Letopisa do dana današnjeg...

Izabrana dela u sedam knjiga

U danu kada ste dobili Medalju kulture za životno delo, koju dodeljuje Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski”, izašla su Vam i Izabrana dela u sedam knjiga?

– Četiri toma posvećene su poeziji, jedan romanu „Anđeli umiru”, a tu su i knjiga drama, kao i knjiga odabranih eseja. U pripremi tog izdanja morao sam dosta toga da redukujem, pa sam tako, recimo, sve svoje književne studije ostavio izvan, jer bi u suprotnom bilo još bar pet tomova. Ali mislim da se i kroz ovih sedam knjiga može steći relevantan sud o mom književnom angažmanu.

Kada govorimo o samoj Matici srpskoj, može se sa puno argumenata oceniti da je za naše najstarije kulturno, književno i naučno društvo 2023. bila veoma uspešna?

– U protekloj godini smo uveli još neke nove oblike rada. Nakon što je u 2022. osnovan Omladinski odbor Matice srpske, u okviru kojeg oni koji dolaze treba da kreiraju neki svoj intelektualni prostor, a koji će biti u dosluhu sa programskom koncepcijom Matice, početkom ove godine smo formirali Odbor Matice srpske za iseljeništvo. O tom zadataku, da idemo u susret našim ljudima koji su rasejani širom sveta, Matica je i ranije vodila računa, ali sada ćemo na njemu biti mnogo više angažovani. Želja nam je da što više tog sveta iz dijaspore povežemo sa Maticom i da intenziviramo našu saradnju, te da učinimo što je više moguće da ona istinski bude dvosmerna. Na kraju, osnovali smo i Orijentalni odbor Matice srpske sa željom da okupimo sve one stručnjake koji će nam pomoći da važne aspekte identitetskih pitanja promišljamo i kroz utemeljenu analizu uticaja islamske komponente, ali i dalekoistočnih fenomena.Uostalom, ako, recimo, jačamo naše veze sa Kinom, pa dobro je da znamo njenu kulturu ili kakav je realan uticaj konfučijanstva danas, te štami možemo da pronađemo kao neku našu komparativnu prednost u odnosu na takav komunikacioni prostor...

Šta je u planu za 2024?

– Pored jubileja Letopisa, tu je i niz drugih godišnjica kojima će Matica biti posvećena, poput, recimo, obeležavanja 200 godina od rođenja Branka Radičevića. A fokus će, naravno, biti i na daljem razvoju svega što je poslednjih godina pokrenuto, poput Kosovskometohijskog odbora, Njegoševog, Krajiškog i pomenutih Omladinskog, Orijentalnog i Odbora za iseljeništvo, zatimdruštava članova koje imamo u Republici Srpskoj i Crnoj Gori, te saradnje s našim lokalnim zajednicama, a ima ih više od 20, od Srbobrana do Sokolca.Kada je taj proces sa gradovima i opštinamaotvoren, cilj nam je bio da pomognemo tim sredinama da malo bolje i sadržajnije degfinišu svoje kulturne potrebe, organizuju kulturni život, pa i definišu lokalnu samosvest, koja onda treba da bude smeštena u širi prostor srpske istorije i srpske kulture. I već se vide ozbiljni rezultati, a verujem da će ih tek biti...

Budući da imate brojne obaveze u Matici Srpskoj, koliko Dragan Stanić pronalazi vremena za svog književnog dvojnika- Ivana Negrišorca?

– Nažalost, u poslednje vreme ne mnogo. Zapravo, u svemu ovome on dosta strada, ali se nadam da će Gospod biti milostiv pa da će mi dati možda neke godine života kada ću sve ovo o čemu sanjam ipak ispisati. Ali nešto Ivan Negrišorac ipak uspeva da uradi (smeh) i drago mi je zbog toga. Tako sam mnoštvo svojih eseja, od kojih je najraniji iz 1976. godine, prikupio i ta bi knjiga trebalo da izađe sledeće godine. Uz to, budući da smo u Matici pokrenuli objavljivanje sabranih dela naših znamenitih pisaca, ove smo godine zaokružili stvaralaštvo Borislava Mihajlovića Mihiza. I ponosan sam na taj poduhvat. Priređujući njegovu „Autobiografiju o drugima”, kao posledica dugogodišnjeg divljenja tom delu, napisao sam ne tekst predgovora, već praktično čitavu knjigu o čudesnim Mihizovim memoarima. I ona će izaći sledeće godine.

Kada ste pomenuli knjigu eseja, kako danas gledate na te tekstove od kojih su neki, kako sami kažete, pisani pre skolo pola veka?

– Moram priznati da sam bio prilično iznenađen kada sam, recimo, ponovo pročitao taj esej iz 1976. Reč je, inače, o tekstu koji je posvećen Andrićevoj poeziji, a povod je bila njegova knjiga „Šta sanjam i šta mi se događa”, koja je objavljena godinu dana ranije. Naravno, sada bih, razume se, taj esej oblikovao sasvim drugačije, ali kada ocenjujem šta sam tada postavio pred sebe kao zadatak, čini mi se da su ponuđeni odgovori sasvim zadovoljavajući. Inače, toga da ne unosim nikakve suštinske izmene, osim čisto korektorskih ili lektorskih, držao sam se u celoj knjizi. Što bi se šahovskim žargonom reklo: taknuto – maknuto. I drago mi je što sam te eseje konačno sabrao, jer ipak svedoče o nekom mom teorijskom, tematskom, pa i intelektualnom sazrevanju. Ima još dosta toga što nije sabrano, ali to je zadatak za naredne godine.

Miroslav Stajić