(FOTO) „DNEVNIK” U MUZEJU „KARAĐORĐEVO” Za Titove fijakere znala i engleska kraljica
O ergeli „Karađorđevo” pisali smo u prošlom nedeljnom broju „Dnevnika”, kada smo najavili i nastavak priče o malom muzejskom prostoru, koji baštini vredne eksponate posvećene konjarstvu, kao i zabeleške o Titovim posetama.
Prvi artefakti postavljeni su pre tri decenije, a kako je za „Dnevnik” rekao rukovodilac ergele Nebojša Zlatanović, izloženi su najvažniji trofeji i predmeti, uz fijakere Tita i Jovanke, preko najstarije knjige utisaka, do zapisa o generacijama autohtonih konja Panonske nizije – nonijusa, koji su potekli sa „Karađorđeva”.
Na samom ulasku u Muzej u oči upadaju brojni pehari koje su poslednjih decenija osvajala grla sa „Karađorđeva“, uredno izglancani i poslagani po drvenim policama na sva četiri zida. Uramljene crno-bele fotografije pričaju istorijske detalje, naročito iz vremena doživotnog predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, kada je hodao ovim prostorima. Sa desne strane nalazi se pet fijakera, a prvi u redu je baš onaj koji je koristio Tito. Sa naše leve strane Nebojša nam ukazuje na saonice koje je maršal koristio zimi, a sačuvane su i izložene u Muzeju kao vredno parče prošlosti.
– Imamo i Jovankin mali fijaker, a ostalo su primerci koji su se najčešće ovde koristili. Žuti je lovački fijaker, gore je otvoren da može da se puca iz njega i malo je viši, te se i teže popeti. Točkovi su obloženi šinama, kako bi mogao da se vozi po nepristupačnijim terenima. Fijaker u kom se Tito vozio je tzv. Viktorijinog tipa; oni su mekani i najudobniji za vožnju. Imaju branik u obliku latinčnog slova „V”, otud i naziv. Točkovi su obloženi gumom, dosta su niski i lakše se popeti na njih, a imaju i krov u slučaju kiše – rekao je Zlatanović.
U Muzeju se na posebnom mestu, „pod staklenim zvonom”, čuva knjiga posetilaca, otvorena 1. juna 1924, a Zlatanović kaže da je to jedno vreme bila najstarija aktivna knjiga utisaka do pre tri godine, kada je ona ispunjena do poslednje stranice. Preživela je ratove, posleratne periode, promene vlasništva nad ovim prostorima, promene organizacija i ostala je reprezent koji u sebi „krije” sažetu istoriju ergele.
Izložena su i dva takmičarska vozila, jedan istorijski primerak koji je preteča današnjeg savremenog i koji je napravljen na ergeli sedamdesetih godina. Nebojša kaže da je taj fijaker s parom grla sa Karađorđeva išao u Englesku 1975, što se vidi i na izloženim fotografijama, na kojima je i britanska kraljica Elizabeta. Sa njim su učestvovali na jednom takmičenju na Vindzorskom dvoru. Nakon toga je Tito poklonio dvoru jedan par konja sa ergele, uz par ručno rađenih amova...
U prostorijama su izloženi i delovi konjske opreme, a najveći prostor zauzimaju fotografije i sjajni pehari koji svedoče o najboljim grlima sa ovih prostora.
– Najviše je pehara sa takmičenja iz galopskih trka, a neki su osvojeni na takmičenjima u preskakanju prepona. U poslednje vreme imamo najviše pehara sa takmičenja u vožnji zaprega, gde postoje tri disipline. Prva je preciznost, odnosno vožnja između čunjeva, zatim dresurna vožnja i vožnja kroz nepristupačne terenske prepreke. Jedan deo ovih medalja i plaketa je osvojen i na takmičenjima, odnosno izložbama priplodnih grla, a dobili smo pehar Novosadskog sajma za najboljeg izlagača u oblasti konjarstva u proteklom veku – ponosno će rukovodilac ergele.
Interesantno je i svedočanstvo iz 1971. i 1972. godine, perioda kada je ergela „Karađorđevo” imala štalu na Bečkom hipodromu. Predstavljena su samo neka od grla, kaže Nebojša Zlatanović, nabrojavši nam njih nekoliko: Radar, Nevera, Panter, Rubin, Kvadrant, Dafina... To su pobednička grla, te su dve godine za redom bili najbolja štala na Bečkom hipodromu. Kada nije bilo vikendom trka u Beču, „Karađorđevački” konji trčali su u Napulju, Budimpešti...
Posebna vitrina posvećena je Atlantiku, jednom od njihovih najuspešnijih grla. Zabeleženi su i razne posete ergeli, a neke fotografije svedoče o samim počecima diplomatskog lova na Vranjaku. U muzejskom prostoru poseban stalak odvojen je za matičnu knjigu nonijus konja. Zabeleške se vode još od grla koje je oždrebljeno 1913. godine na ergeli i baštini unazad pet generacija.
Ivana Bakmaz