FESTIVAL EVROPSKOG FILMA PALIĆ U JUBILARNOM IZDANJU Put koji svi delimo

Trideseto izdanje Festivala koji je pre tačno dve decenije usmerio fokus na evropsku kinematografiju,  uz 40 leta od kako je publika prvi put mogla da vidi kultno ostvarenje „Maratonci trče poslednji krug“. I sve se to povezalo kada su na pozornicu izašli direktor Festivala evropskog filma Palić Radoslav Zelenović, dramski pisac i scenarista Dušan Kovačević i glumac Bogdan Diklić, koji je ove godine jedan od dobitnika priznanja „Aleksandar Lifka“.

- Da je bilo lako – nije. Da je bilo veliko zadovoljstvo – jeste. Da je moglo više – verovatno. Da je moglo bolje – teško – počeo je svoju besedu Zelenović, na kraju dodelivši Kovačeviću novoustanovljenu „nagradicu“, malu repliku tornja na Paliću, koji u većoj verziji predstavlja i glavnu nagradu Festivala. - Povodom trideset godina festivala, ustanovili smo jedno malo priznanje, repliku tornja na Paliću, i ukupno ih je trideset. Sa velikim profesionalnim, ali i velikim ličnim zadovoljstvom, prvi toranj predajem Dušku Kovačeviću.

Lična karta Festivala

- Prepuna Letnja pozornica na Paliću za mene jeste ovaj festival – kaže Radoslav Zelenović, za kojeg je najemotivnij trenutak otvaranja bio prikaz svih dobitnika Nagrade „Aleksandar Lifka“. – Od njih 48 koji su temelj evropske, pa i naše kinematografije, samo troje nije bilo na otvaranju, a to za mene jeste najbolja i najupečatljivija lična karta Festivala evropskog filma Palić.

Dušan Kovačević, koji je i predsednik Saveta festivala, nakon prijema ovog priznanja je uručio nagradu “Aleksandar Lifka” legendarnom glumcu Bogdanu Dikliću, za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji.

- Izuzetna mi je čast, i drago mi je što mom starom drugu mogu da uručim ovo veliko međunarodno priznanje. Bogdana Diklića sam upoznao početkom sedamdesetih godina na Akademiji za pozorište, kako se tada zvao današnji Fakultet dramskih umetnosti. Od tog vremena, od pre više od 50 godina, družili smo se i povremeno radili. Ono što mogu reći i što je sigurno dokazano je da je Bogdan Diklić jedan od naših najznačajnijih glumaca, koji je odigrao uloge u filmovima koji se pamte – rekao je Kovačević.

Bogdan Diklić je skromno izjavio da je samo predstavnik svih ljudi sa kojima je zajedno radio i zahvalio im se – scenaristima, rediteljima, direktorima fotografije, toncima, šminkerkama, kostimografima, scenografima, klaperima, binskim majstorima, far majstorima, vozačima... Sutradan se, pri susretu sa novinarima, nakon što je dobio svoje mesto pored Kovačevićevog, na klupi sa pogledom na Palić, dosetio da se nije zahvalio glumcima, ali da se to u njegovom slučaju gotovo da podrazumeva. Duhovitom prepodnevu na Paliću doprineli su još jednom i direktori Zelenović i Miroslav Mogorović, svojeručno instalirajući pločicu na Diklićevu i Kovačevićevu klupu.

- Svaki veliki put počinje prvim korakom. I mi smo na dugom putu već trideset godina. To je put koji delimo sa zemljom u kojom živimo - ponekad malo izgubimo pravac, ali gledamo u pravcu Evrope. Narednih sedam dana Palić je evropska prestonica Srbije, i to zahvaljujući vama – poručio je Mogorović publici veče ranije, na otvaranju.

U glavnom takmičarskom programu, selektor Nikolaj Nikitin najavio je refleksije na vreme u kojem živimo, sa krajnje pozitivnim namerama da ohrabri gledaoce na uživanje u životu. Nije mu bila namera da izabere teške i mračne filmove, a sa velikom zadovoljstvom je preporučio filmove „Stari hrast“ Kena Louča i „Savršeni dani“ Vima Vendersa.

U selekciji „Paralele i sudari“ našli su se najbolji evropski filmovi, sa naglaskom na njihov stilski i žanrovski diverzitet, brojna nova imena u svetu režije. Selektorka ovog segmenta 30. festivala evropskog filma Palić, Julija Sinkevič, istakla je teme kao što su odnos dece i roditelja, nova tehnologija u svakodnevici savremenog sveta.

Prvi prikazani film festivala bio je “Madam di Bari” autorke koja sebe naziva Majven. Ovo ostvarenje prikazuje život Žane Beku koja je rođena kao vanbračna ćerka siromašne krojačice 1743. godine, a koja je slavu stekla na dvoru Luja DŽV, postavši njegova poslednja zvanična ljubavnica. Film karakteriše veoma efektna fotografija, glumačke uloge Džonija Depa kao pretposlednjeg kralja Francuske i Majven kao njegove društveno nepoželjne i prkosne ljubavnice. Romantična ljubav i egzistencijalistička pozadina, dobile su dodatno na izražaju zahvaljujući stavljanju političke dimenzije u drugi, ali i tako dovoljno istaknut plan, iako bi se film mogao okarakterisati i kao pomalo sladunjav.

Igor Toholj, selektor programa „Eko doks“ i „Novi evropski dokumentarni film“ rekao je da su upravo dokumentarci ti koji dokumentuju svu dramatičnost situacije u pogledu upotrebe veštačke inteligencije, vaćnosti očuvanja prirode, i kao takvi kao da se utkruju sa stvarnošću koja postaje „luđa“ od svake fikcije. Toholj je svoju selekciju predstavio kao univerzalno antropološku.

Na Paliću, ali i u Bioskopima „Eurosinema“ i „Aleksandar Lifka“ u Subotici, za vikend su počele i projekcije u selekcijama Mladi duh Evrope, Severna Makedonija u fokusu, Novi mađarski film, Studentski film, a u okviru specijalnog programa je bilo i dokumentarno ostvarenje “Prizvan i pozvan” Luke Papića i Srđe Vuča.

I. Burić