Dok maestro slika, supruga drži tri stuba kuće 

Nedavno je otvorio izložbu u Ministarstvu kulture Slovačke u Bratislavi, a sprema novu za Donju Streovu, mesto odakle su njegovi preci pre više od dva veka krenuli ka jugu Banata. U prapostojbini biće 26. februara jubilarna 60. samostalna postavka, dva dana kasnije je u Njitri, a potom i Potroku. Gradonačelnik Kovačice Milan Garašević mu je povodom 80. rođendana obećao izložbu o trošku opštine u metropoli koju odabere, a on se odlučio za Minhen, u maju.

Bačur, tri godine stariji Mihal Povolni i već pokojni Jan Husarik, utemeljivači naive u Padini, članovi su nadaleko čuvene kovačičke Galerije naive. Počeo je Bačur da slika kao dečak, a inspiracija ga ne napušta, smatra, verovatno zato jer umetničke gene vuče od majke Ane, devojačkog prezimena Đuriš, ali je ona stvarala kad samouki umetnici još nisu bili u modi.

“Da će mi to biti životna preokupacija nisam odmah shvatio, više me poneo sport. Igrao sam fudbal deceniju i po za mesnu „Dolinu“, pa bio i sekretar sportskog društva. Kako sam imao odgovarajuću školsku spremu i lep rukopis, postave me za matičara i taj sam posao radio 35 godina, do penzije. Kao slikar još uvek trajem”, veli Bačur.

Svojevrsni muzej su njegov atelje i dom. Prvu prostoriju, veliko predsoblje, nazvao je „Moja prošlost“ i tu sabrao sve o svom životnom i stvaralačkom putu. Tu su brojne zahvalnice, diplome i druga priznanja iz zemlje i sveta. Osim svog žitija trukovanog krasnopisom i dopunjenog pratećom dokumentacijom, iz godine u godinu koriči hroniku likovnog života opštine Kovačica, koji je odavno planetarni fenomen. Već je sabrao 36 tomova radnog naslova „Moje slikarsko stvaralaštvo“. Trudi se da sve što rade on i kolege zabeleži, likovne kolonije i manifestacije na kojima učestvuju, te samostalne i kolektivne postavke. Kad se naslažu letopisi sa opisima događaja, fotografijama i objašnjenjima gde su nastale, nadvise gorostasnu figuru hroničara.

Posebno mesto ima kinoteka sa 267 DVD i preko 300 video-kaseta, sve o Bačuru i njegovom opusu. Gosti se obavezno upisuju u knjigu utisaka, a domaćin posetu ovekoveči fotografijom. Sem u ateljeu, stvarao je na 42 kolonije, od Bele Crkve, Prohora Pčinjskog, Budve, Sokobanje, šumadijskog sela Bare, Opova, Zaječara i Zobnatice do poznatog slovenačkog centra naive Trebnje, bio na slikarskim druženjima u mnogim mestima Slovačke, a više puta istomišljenike okupljao u svom zavičaju.

Slika zavičajne motive, a prepoznatljiva su njegova „Četiri godišnja doba“, kojima je predstavio Padinu i crkvu, simbol naselja nastanjenog mahom Slovacima. Veoma je plodan umetnik pa se u galeriji i kući i ne primeti kad je stotinak eksponata na izložbama.

Atelje krase portreti cele familije, na jednom zidu zet, ćerka, žena, snaha i sin, a na drugom majka Ana i otac Jan, te majčini roditelji Pavel i Zuzana. Na autoportretu Bačur reklamira boje i četke, a tu je i supruga Rozina, kojoj tepa Roska. Složni brak ušao je već u 62. godinu.

“Ona drži tri stuba kući, a ja samo jedan, finansijski. Sve radi i u dvorištu, hrani živinu i svinje, kosi travu, a mene pušta da slikam. Briga o ono malo naše zemlje, tek 11 jutara, na sinu je Miroslavu”, otkriva Jan.

Na Janove pohvale skromno se smeška supruga. 

“ Svako radi svoj posao. Domaćica uvek ima čime da se zanima, a slikar mora da ima svoj komfor i duševni mir. A kad vidi da u kući sve dobro funkcioniše, na miru može da stvara. Ranije sam dosta radila i poljoprivredu i sve postizala uz pomoć sina”, priznaje Roska.

Jan je svaki dan u ateljeu i 14 sati, ima volje i inspiracije, ali po sat utroši da obiđe porodicu, vidi šta ko radi, da eventualno neko ne zabušava i sve drži pod kontrolom.

“U Padini je vrlo malo mojih vršnjaka, svi se dobro znamo i kad je prilika pitamo se za zdravlje. Kad sam imao 54 godine oslikao sam stepenice života, ali još imam dosta nadahnuća. Padina, iako je slikam decenijama, nudi puno motiva, samo ih treba zapaziti i preneti na platno. Cilj mi je da detalje iz prošlosti sačuvam za buduće generacije”, naglašava Bačur.

Kraj ateljea je Odeljenje portreta, dovoljno veliko da udomi preko sto likova. Na vrhu, iznad prozora, vinuli se rodonačelnici kovačičke naive Jan Knazovic, Martin Jonaš, Zuzana Halupova i drugi, crtani olovkom u vreme kad je intenzivno počeo da portretiše. Tu su i svi njihovi savremenici, aktuelni članovi Galerije naive u Kovačici, a ispod u dva reda Bačur i šest šogora sa suprugama. Od njih je samo još Jan ostao, a dugovečnije su od muževa tri Roskine sestre – Katarina, Eva i Marija. Jan objašnjava da je portretisao sugrađane koji su mu nešto značili u životu, a na jednoj izložbi predstavio čak 103 ličnosti.

Kad se opušta, zasvira narodne slovačke arije na maloj harmonici nemačke marke hohner, staroj ceo vek. Još je u solidnom stanju, ali zrela za popravku. No, umro je nadležni seoski majstor pa nema ko da je dotera.

Tekst i foto: Milorad Mitrović