Intervju: Mia Begović, glumica

Za razliku od Novog Sada, gde se oseća kao kod kuće, zahvaljujući Sterijinom pozorju, Mia Begović u Nišu stiče nove uvide, poznanstva, uživajući u radnoj i svečarskoj festivalskoj atmosferi. Voli da pita ljude kad su poslednji put plakali u pozorištu, a na isto pitanje odgovara da voli kad je predstava zalepi za stolicu.

– Puno više puta sam se smejala, ali manje smejala i plakala. Posle su baš te predstave bile nagrađivane i počela sam verovati svom senzibilitetu za koji sam mislila da je samo moj svet. Bez obzira na obrazovanje, puno ljudi u teatru reaguju na sličan način. Sve nas dotakne dobra, prava predstava.

Da li biste možda izdvojili neke?

– „Šest lica traži autora“, Frljić. Prva. „Metastaze“, Svrtan. To je iz „Kerempuha“, a govorim o nečemu što publika i ovde zna, mogla ih je videti.

„Krije“ li se iza tog pitanja o plakanju pogled na savremeni teatar?

– Igrala sam dosta u predstavama koje su, na žalost, bile nesrećno, na brzinu sklopljene. Teatar mi je sveto mesto koje traži veliku odgovornost spram poimanja slobode. Teško mi je sa scene izgovarati rečenice koje kao da su prepisane s naslovnica tabloida. Volim da orem. Ne mora to biti samo verbalno. Naprotiv. Kako bismo to mi glumci rekli, volim da mi celo biće oseća to što radim, a ne da mi bude neugodno. Ima puno predstava koje su napravljene na klasičan način, mada ne delim teatar na savremeni, modernistički... Delim ga na dobar i loš. Volim da me iznenadi. Da razmišljam, jer dobra predstava menja rakurs naših života. Mi ih tačno pamtimo, jer nas edukuju, intimno.

U Nišu ste u ulozi predsednice žirija, ali pošto je još rano govoriti o nagradama, kakav je vaš utisak o novom festivalu na ovim prostorima?

– Publika je briljantna. Volim taj osećaj apsolutne tišine, a kad se predstava završi, podrške glumcima. Podržavaju i one trenutke koji se dogode iz nedstatka koncentracije ili treme od festivala, mudro osmišljenog. Već imam mali kružok gospođa iz publike s kojom delim očekivanja, a onda idem na okrugle stolove kritike da čujem šta kaže struka, pa posle opet pričam sa svima. Što se tiče predstava, gotovo o svima sam već slušala u Zagrebu, a nemamo mogućnost putovanja, pa ću se sad vratiti sa novom energijom, idejama. Druga članica žirija Katarina Kocevska i ja smo se već dogovorili da zajedno radimo na predstavi, ponukane upravo ovim festivalom. Koleginica iz Varaždina mi je rekla kako je upoznala ljude o kojima je samo slušala. Sve priče su ovde o teatru, a energija je jako pozitivna i kreativna. Sanjala sam takvu atmosferu.

        Igor Burić