Dnevnik Pedra Almodovara tokom izolacije

Kako reditelj objašnjava, u početku je odbijao da piše, nije želeo da ostavi trag o sećanjima koje su ovi dani u izolaciji podstakli u njemu.

Možda je razlog taj što je prva stvar koju sam otkrio da ova situacija i nije mnogo drugačija od moje svakodnevne rutine - navikao sam da živim sam i u stanju pripravnosti; ne baš srećna spoznaja, piše Almodovar.

Međutim, podstakao ga je naslov u novima koji kao da je iz nekog crnohumornog magazina “Klizalište u Madridu postaje privremena mrtvačnica”.

Izolaciju sam počeo u petak, 13. marta. Danas mi je 11. dan. Organizovao sam se tako da sam licem okrenut ka mraku, ka noći, kao da sam u divljini, pratim ritam diktiran svetlošću koje dopire kroz prozor i terasu, piše reditelj.

Prestao je da gleda na sat, a to jedino čini kada treba da izbroji korake koje pređe duž hodnika, onog istog dugačkog hodnika u kojem je Hulijeta Serano rekla Antoniju Banderasu da nije dobar sin, misleći na njega (u filmu “Patnja i bol” - prim. nov).

Dodaje da nije dovoljno raspoložen da počne da piše fikciju, premda može da zamisli brojne zaplete, neke i intimnije prirode.

Siguran sam da će na kraju svega ovoga doći do bejbi buma, ali sam jednako uveren da će biti i mnogo raskida - pakao, to su drugi ljudi, reče Sartr - neki parovi će čak morati da se suoče sa obe situacije istovremeno: raskid i dolazak novog člana u sveže okrnjenu porodicu, napisao je u svom dnevniku.

Trenutnu stvarnost, smatra, lakše je razumeti kao fantastičnu fikciju nego kao realističnu priču, a ova nova svetska situacija sa virusom deluje mu kao da je izašla iz neke naučno-fantastične priče iz pedesetih, iz vremena Hladnog rata ili iz horor filma sa najokorelijom antikomunističkom propagandom.

Ili pak, nekog od američkih B filmova, obično dosta dobrih, dodaje, naročito onih zasnovanih na romanim Ričarda Metisona: “Ja sam legenda” ili “Zona sumraka”, uprkos čudnim namerama njihovih producenata.

Na pamet mu padaju i novi filmovi “Dan kada je Zemlja stala”, “Zabranjena planeta”, “Uveliko mrtav”, “Invazija trećih bića”, i svi ostali s Marsovcima.

“Zlo uvek dolazi spolja (komunisti, izbeglice, Marsovci) i služilo je kao argument za najtvrdokorniji populizam (bez obzira na to, svesrdno preporučujuem sve gore pomenute filmove; i dalje su odlični). Zapravo, Tramp se već pobrinuo da situacija koju preživljavamo zvuči kao horor iz pedesetih, kada je virus nazvao “kineskim virusom”. Tramp, još jedna od velikih pošasti našeg doba, kaže Almodovar.

Odlučio je, kako kaže, da potraži nekakvu zabavu, obično improvizuje, ali kako dodaje ovo ipak nije vikend, uobičajeni period za samoću i izolaciju, te je sastavio program filmova, vesti i štiva za različte periode tokom dana.

Moj dom je institucija, a ja sam jedini njen stanovnik. U poslednje vreme ubacio sam i neke kućne vežbe. Sve do sada bio sam klonulog duha i jedina vežba bila je šetanje uz onaj dugačak hodnik, piše.

U ovakvim danima, pomislio sam, najbolja stvar je čista zabava, čist eskapizam. Dok gledam “Goldfinger”, srećan sam zbog svog izbora. Zapravo, to je film koji je izabrao mene, a ne obrnuto, kaže reditelj.

Podstaknut filmom, evocira uspomene i seća se kako je upoznao Šona Konerija.

Sedeli smo na jednoj večeri u Kanu jedan do drugog i bio sam iznenađen njegovim poznavanjem filma, naročito činjenicom da ga zanima moj rad. U to vreme više nije živeo u Marbelji ali je i dalje obožavao Španiju”, kaže i dodaje da su se rastali kao prijatelji i razmenili brojeve telefona - za koje je bio siguran da nijedan od njih neće nikada okrenuti.

A, onda, nekoliko meseci kasnije, bila je 2002, on ga je nazvao - upravo je bio izašao s projekcije filma “Pričaj s njom”.

Nisam fetišista ni mitomanijak, ali dok sam ga slušao kako priča o mom filmu bio sam preplavljen emocijama. Taj dubok glas, glas dobrog glumca i privlačnog muškarca. O svemu ovome sam razmišljao dok sam gledao “Goldfingera” to veče. Karantin, veče, Šon Koneri i ja, sa sve prekidima i mislima koje jure po glavi, piše Almodovar.

Između filmova, na sekund je uključio vesti i saznao da je glumicu Lusiju Bose odneo tornado.

I pustio sam prvu suzu toga dana. Lusija je bila fascinantna i kao glumica i kao osoba. Sećam je se u “Hronici jedne ljubavi” Antonionija, kao žene neprevaziđene lepote, čudne za to vreme, i po načinu na koji je hodala, androginom i animalnom, koji je njen sin Migel Bose nasledio, između drugih stvari. Sutra ću staviti taj Antonionijev film na program, napisao je.

Govoreći o njoj, uporedio je s glumicama poput Žane Moro, Čavele Vargas, Pine Bauš i Loren Bekol…

Lusija je bila deo Olimpa,/podijuma modernih žena, slobodnih, nezavisnih, sve odreda muževnijih od muškaraca koji su ih okruživali. Izvinjavam se što se gađam slavnim imenima, ali imao sam sreću da ih sve upoznam i budem blizak sa njima. To je loša strana izolacije u kući - lako postaješ plen nostalgije, piše on.

U jednom od svojih eseja napisao je Alomodovar da je dobra stvar oko nepostojanja rasporeda tokom ovog tamničenja jeste da žurba nestaje, kao i pritisci i stres.

Po prirodi sam anksiozan ali nikada nisam bio manje anksiozan nego sada. Da, znam da je realnost pod mojim prozorom užasna i neizvesna, zato sam i iznenađen što nisam zabrinut i grčevito se držim tog novog osećaja prevazilaženja straha i paranoje. Ne razmišljam o smrti, ni o mrtvima, kaže on.

Almodovar se u svojim spisima emotivno prisetio Čevele Vargas “Velike šamanke” kako ju je nazivao, prisetio se i dokumentarca “Antoniova svetlost” o slikaru Antoniu Lopesu i njegovoj supruzi Mariji Moreno koja je bila producenkinja filma “San o svetlu”.

Ovaj film Viktora Erisea bio je prikazan u Glavnom programu Kana 1992, kada je Almodovar bio član žirija, a dobio je, kako kaže, s pravom, Specijalnu nagradu žirija.

Skoro sam se posvađao s Žerarom Deparđeom, predsednikom žirija, jer mu se film uopšte nije dopao i nazvao ga je dokumentarcem. Na svu sreću, dobio sam podršku ostalih članova žirija, piše reditelj i zaključuje rečima “vreme u tamnici je kružno i ne želim da razočaram Džejmsa Bonda, ne želim da odem u krevet dok Šon Koneri ne osujeti planove makijavelističkog debelog Goldfingera i sve nas ne spase.”