Čudnije stvari, treća sezona: Osamdesete kakve želimo da pamtimo

Iako idejni tvorci serije braća Dufer još nisu ni potvrdili da će nastavka uopšte biti, internet je do sad već izlicitirao da će se “Čudnije stvari” svakako završiti tek posle pete sezone.

Ruku na srce, čudo bi bilo da serija ne dobije bar još nekoliko sezona. Netfliks koji obično ne otkriva rezultate svog poslovanja, ovaj put je na Tviteru objavio da je skoro 41 milion ljudi gledalo seriju u prva četiri dana od premijere na ovom striming servisu. (Netfliks sve svoje serije objavljuje ođednom u celini, a ne epizodu po epizodu.)

Već prva sezona “Čudnijih stvari” ostvarila je nezapamćen i pomalo neočekivan komercijalni uspeh koji je braću Dufer, a i Netfliks stavio u položaj da odmah smišljaju kako će nastaviti narativno izuzetno efektnu i nedvosmisleno završenu seriju. Iako se okončala blagim “klifengerom” (trenutak koji otvara zaplet, ili unosi nerazrešen obrt), priča iz prvog dela nije zaista tražila nikakav nastavak, i odlično je funkcionisala kao mini serija pravljena s namerom da bude samosvojan omaž estetici i poetici filmova iz osamdesetih poput “Stand by Me” ili “Goonies”.

U pokušaju da ponove uspeh prve sezone, braća Dufer su plašljivo pokušala da repliciraju isti recept, sa mešovitim uspehom. Rezultat je bio pristojna ali bleda i neupečatljiva kopija prve sezone, sa povremenim narativnim aljkavostima (likovi koji nisu služili ničemu u priči, nerazrešenim i nepotrebnim dodatnim zapletima itd).

Narativno-vizuelni ćorsokak u koji su braća Dufer sebe zamalo zarobili u drugoj sezoni izbegnut je u trećoj u kojoj su kreatori serije konačno odlučili da priđu s hrabrijim pristupom. Za razliku od prethodne dve “diskretnije” sezone, u trećoj su kostimografi i drugi vizuelni umetnici stisnuli pedalu do poda – i stvarno, estetika osamdesetih je u njoj “odvrnuta do kraja”, gotovo do drečave i autoironične karikature, koja izgleda nesumnjivo odlično na tv ekranima. Sve kadrove ispunjava ikonografija osamdesetih, ako ne onakvih kakve su zaista bile, ono onakvih kakve želimo da pamtimo. Na svakom koraku su  eksplozije neonskih boja i svetlucave plastike, prekratki muški šorcevi, “pederuše”, upadljiva šminka, šarene trake za kosu, žene koje histerično vežbaju aerobik u uzanim pink kostimima, a sve to prati sint vejv saundtrek, čiji retro tonovi se smenjuju sa pop rok muzičkim hitovima iz osamdesetih. Proizvodnja nostalgije i fingiranih sećanja dostigla je vrhunac na dve sjajne lokacije u seriji - u kreaciji impresivnog neonskog “Starkort” šoping mola i bazena koji liči na ubedljivo oživljenu reklamu iz osamdesetih.

Omaži filmovima upadljivi su naročito u režiji i montaži akcionih scena, i oslanjaju se na kultne filmove od „Isijavanja“ preko „Terminatora“,„Alijena“, Romerovih filmova o zombijima, do tinajdžerskih komedija iz osamdesetih. Ipak, najveći uspeh ove sezone je svakako količina vremena koja je posvećena likovima i istraživanju njihovih međusobnih odnosa. Ironično, glavna i najdirljivija tema u srcu treće sezone je odrastanje, i način na koji se likovi nose sa promenama koje donosi protok vremena. Ona partija društvene igre “Dungeons and Dragons” koju su glavni junaci neumorno igrali u prve dve sezone bez izgleda da će im ikad dosaditi, u trećoj sezoni i sama postaje fokus nostalgije za retke likove koji još nisu spremni da odrastu.

Na stranu čudovišta i avanture sa špijunima, pravo dramsko i emocionalno težište cele sezone je gorka rečenica koju izgovara jedan od dečaka: ”Zar si mislio da ćemo zauvek sedeti svi zajedno, i igrati igre do kraja naših života?”

Nastasja Pisarev