Čas anatomije genijalnog sremskog paora Ilije Bašičevića Bosilja

Preminuo je pre 45 godine, a retko ko se proletos, osim familije i poštovalaca, toga setio. Mada su im sasvim drugačije biografije, u dve susedne kuće su Šumanovićeva galerija i Bašičevićeva zadužbina „Ilijanum”.

Rođen jula 1895, šest meseci pre Šumanovića, u svojoj „Autobiografiji”, ne mareći previše za pravila pravopisa, zabeležio je: „Kao deveto dete u matere i oca već nisam bijo mnogo interesantan a tako ni poželjan jer su se roditelji već bili skoro i navoleli dece koja su se rađala, bolovala i umirala. Mene je uvredilo kad mi je mati rekla ali kao već odraslom da mise nije baš nimalo radovala pa daje čak Boga molila da se rodim mrtav ali se to mišljenje promene kod svog sveta tako i kod moje matere kad sam prolajo”.

Završio je samo četiri razreda osnovne škole, u koju se više nije vraćao, jer je i za decu bilo posla na porodičnim njivama i u vinogradu. Živeći u monotonoj ravnici, ko zna zašto, žarko je želeo da vidi Karpate. Idealna prilika mu se činilo izbijanje Velikog rata i čak četiri puta je bezuspešno pokušavao da se, umesto brata, koji je izbegavao mobilizaciju, priključi Habzburškoj vojsci. Daleko od fronta nije imao pojma kakva je klanica u Galiciji.

Više nije bio tako naivan kad je izbio naredni rat. Čim je ustanovljena NDH i počela da teroriše srpski narod, sa sinovima Dimitrijem i Vojinom se sklonio u Beč i tamo proveo četiri godine u radnom logoru. Čim se vratio kući odmah je postao sumnjiv, jer se „usudio” da preživi. Pošto mu je tuberkulozom bilo narušeno zdravlje, nije više mogao da radi fizički teške poslove, a morao je trpeti maltretiranje novih vlasti, koje su ga smatrale za kulaka. I tako sve do 1957. kad mu je eksproprijacijom oduzeta zemlja.

Baš nekako u to vreme, nakon što su avangardni trendovi prve polovine veka temeljno poradili na dekonstrukciji slike, došlo je do velikih promena na tržištu umetnina, koje je krenulo u potragu za „iskrenošću”, neopterećenu akademskim teoretisanjem. Otkrili su tako i Jugoslaviju, tada zemlju u modi, a uz pomoć državne (hrvatske) propagande i samouke slikare iz Hlebina. Njihov agilni promotor bio je Bašičevićev sin Dimitrije (u Zagrebu je doktorirao istoriju umetnost disertacijom o životu i delu svog zemljaka Save Šumanovića), jedan od osnivača Galerije primitivne umjetnosti, koju je godinama vodio. Tako je Ilija znao da nešto malaju njegovi podravski „sapatnici po motici” i ne znajući šta da radi kad nema šta da radi, počeo je u 62. godina da slika, prvo gvašem, a potom uljanim bojama. I nije prestajao sve do smrti. Prvo je kućnim svecima Kuzmom i Damjanom, sa jednim telom i dve glave, šokirao komšiluk, a narednim radovima i sina naučnika, koji je jednostavno nije imao parametre i pandane kojima bi procenio rukopis svoga oca.

Znajući kako Iliju mogu optužiti da ga sin protežira, prvu izložbu mu je priredio u Beogradu pod pseudonimom Bosilj (po cveću koga je dosta u njegovom zavičaju), a slike su praćene izmišljenom biografijom čuvara svinja iz okoline Niša, potpuno neobrazovanog oca devetoro dece. Postavka je doživela neviđen uspeh, ali su svi želeli da saznaju identitet umetnika, koji je jedno vreme skrivan, pa se kalkulisalo da platna slika zapravo Dimitrije (kasnije je pod psedonimom Mangelos postao svetski poznat kao konceptualni stvaralac), mlađi sin Vojin, tada šef odeljenja za TBC novosadske Dečje klinike u Novom Sadu ili izvesna devojčica, njegova pacijentkinja.

Sumnje nisu prestale ni kad je javnosti predstavljen Bašičević senior i postale su tema ne samo stručnih časopisa, već dnevnih listova i domaćičkih novina. Kampanje protiv cele njegove porodice pokrenuo je 1964. izjavom „Sumnjam da je Bosilj autor!”, čuveni hrvatski slikar Krsto Hegedušić, megatiražnoj beogradskoj „Ekspres Politici”, preteči današnjih tabloida. Akademiku, koji je slovio za neprikosnovenog autoriteta da odredi koliko ko vredi među samoukim stvaraocima, znao je da zbog dobrih međurepubličkih odnosa može biti i politički opasno ako udari na već kompaktnu grupu iz Kovačice, pa je za metu izabrao usamljenog barbarogenija iz Šida. Naročito, jer su blazirane mušterije sa Zapada sve češće kupovale Ilijina, a ne platna, do tada državno favorizovanih Hegedušićevih zavičajaca iz Hlebina, koje je on okupio još početkom tridesetih godina. Uz to, bila je to prilika da se obračuna sa Dimitrijem, zbog različitog stava prema esetici Naive: dok se Bašičević senior zalagao za povratak izvornosti, klasik je iz sasvim prozaiznih razloga (pusti penezi) forsirao štancovanje izveštačeno idiličnih prikaza pejzaža i života u ataru Koprivnice.

Šta bi tek bilo da nema Boga 



Brojne su studije (uglavnom nedorečene) posvećene analizi Bosiljeve poetike, a on je najbolje svoju životnu filozofiju objasnio u pismu pismu prijatelju, dr Vasu Dražiću, hirurgu koji ga je u dva navrata operisao:„Moj život je velika borba od rođenja i sve mi se čini da su imali pravo stari ljudi govoreći da uvek traje borba između dobra i zla, samo se nikad ne zna šta je dobro, a šta nije, jer što god sam nekad voleo, sad mrzim, a što mrzio volem. U svom životu sam čuo nekoje reči, a zapamtio da je čovek marama sa dva lica. Eto, zašto su na mojim slikama ljudi sa dva lica. Nisu ni životinje bez dvoličnosti, jer je i njih stvorio isti Gospod kao i čoveka, po obličju svome. Danas je, doduše, moda govoriti da nema Boga, međutim, kad bismo bili sasvim sigurni u to, bili bismo ljudi još gori. Teško je poznati život, a slikati lako, treba samo započeti, posle ide samo, slaže se jedno na drugo i kad svršiš sliku, vidiš da je na njoj šareno sve kao u životu i da svaka istina ima dva lica“.

Vrhunac hajke jako je ličio na onu, režiranu desetak godina kasnije, protiv Danila Kiša, nakon što je objavio zbirku pripovedaka  „Grobnica za Borisa Davidoviča”, kada ga je čaršija orkestrirano optužila za plagijat. Ilija, mada veoma načitan, nije bio voljan za polemiku, pa da ostavi svoju varijantu „Časa Anatomije”. Naime, baš tokom Ilijine izložbe u Zagrebu, postavljen mu je neskriveno staljinstički zahtev gradskog Prosvetno-kulturnog veća da pred posebno izabranim svedocima dokaže „autentičnost stvaralačkog čina”. Članovi komisije su i pismeno naglasili da se nerado prihvataju zadatka, ali su u zimu 1965. došli u Dimitrijev stan da se lično uvere u umeće njegovog oca. Maltene, već nakon nekoliko poteza četkicom po platnu prekinuli su ga, ono je ostalo nedovršeno, ali maestro nije prkosno propustio priliku da napiše kako ga je radio „po nalogu odozgo”.

Ni potom ga nije zanimalo da „maže” sladunjave prizore seoske svakodnevice „Vojvodine stare”, već se držao svog izmaštanog „sveta po Iliji”. U njegovim ciklusima najčešća su mu inspiracija bili motivi iz Biblije, te srpske istorije, narodnih pesama i legendi. I kad je naslikao svoje komšije iz ulice Vuka Karadžića, lokalno zvanu Džigura, predstavljao ih je sa glavom životinje, ali oni koji su ga znali, prepoznavali su ovekovečene po njihovom karakteru. Za samo 15 godina ostavio je više stotina eksponata, a 317 kao legat svom gradu.

Svetski istoričari ga nisu uvrstili među „obične” balkanske naivce, već brut art, umetnost marginalaca, uglavnost samoukih, koji stvaraju mimo ustaljenih tendencija i institucije. Milan Konjović, koji nije krio svoje elitizam i netrpeljivost prema naivcima, podrugljivo je govorio: „Vidio Lala kako Sosa maže, pa se i on dohvatio, jer je lakše nego da kopa.” Poštujući talenat nikad ništa loše nije govorio o Bosilju. 

A za života njegova dela su putovala širom planete i predstavljena publici u Amsterdamu, Minhenu, Milanu, Dortmundu, Bazelu, Cirihu, Parizu, Rimu, Đenovi, zatim Tokiju i Osaki, Meksiko Sitiju. Preminuo je 1972. ali u svetu nije zaboravljen i svako malo obnavlja se interesovanje za njegov opus. Renomirana njujorška galeriji Sent Etjen 2006. priredila je veliku postavku njegovih ostvarenja, a potom i galerije u Veneciji, Veroni, Hajdelbergu, Viskonsinu, Parizu... U više navrata izlagana su zajedno sa delima Pikasa, Šagala, Klea i Kandinskog. Ilijine ptice štampane u „Njujork Tajmsu”, dok ga je specijalizovani londonski „Rou Art Magazin” uvrstio u 50 klasika brut umetnosti.

Niko Perković

 Miško Lazović