Adam Sofronijević: Za kulturu koja gradi Srbiju neodustajanja

Ova jedinstvena kulturna institucija je dokazala i pokazala kako se i pored ograničenih materijalnih sredstava, neodustajanjem, može izgraditi pozitivan uticaj u domaćoj i međunarodnoj javnosti i dati konkretan doprinos izgradnji bolje i lepše Srbije. Sve ovo je bio povod da razgovaramo sa potpredsednikom Udruženja Adligat Doc. dr Adamom Sofonijevićem.

- Gospodine Sofronijeviću, Adligat je, mnogi bi rekli, jedno malo udruženje u kulturi iz malene Srbije. Zašto ste se odlučili da pored važnih funkcija koje obavljate u najvećem evropskom udruženju biblioteka LIBER i drugih zahtevnih i odgovornih zadataka u kulturi posvetite svoje vreme i energiju i radu u Adligatu?

-Adligat je stručni termin koji označava više knjižnih blokova - knjiga, u jednim koricama. Simbolika imenovanja udruženja u kulturi ovim imenom je očigledna, ali i duboko višeslojna. Svi mi koji volimo Srbiju, koji volimo kulturu i težimo da ona zauzima mesto koje joj pripada i koje mora da ima u našem narodu i na ovim prostorima, sabrani smo u Udruženju Adligat radi ostvarivanja ideja i dostizanja ideala koje delimo, uprkos svim našim različitostima. Simbolično, mi smo kao mnoge knjige različitih žanrova, obima i poruka, koje iz jednih korica - našeg udruženja, govore čitaocima da Srbija i srpska kutlura u svoj svojoj lepoti raznolikosti i dugog i herojskog trajanja uprkos svemu, predstavlja osnovu za postojanje našeg naroda i civilizovan način života na ovim prostorima za sve ljude dobre volje. Očuvanje nacionalnog identiteta, ali i povezivanje Srbije sa svetom kroz dijalog kultura i dvosmerno predstavljanje specifičnosti i lepote raznolikih kulturnih izraza, nalazi svoj najbolji iskaz upravo u Muzeju knjige i putovanja udruženja Adligat.

-Ovo jedinstveno mesto, koje je ovih dana primilo i svog stohiljaditog posetioca, prezentuje neke od najvrednijih artefakata našeg nacionalnog kulturnog nasleđa, ali i najbogatije zbirke na prostoru Jugositočne Evrope o mnogim kulturama i narodima Azije, Afrike, Južne Amerike, ali i mnogih evropskih zemalja i geografski bliskih naroda. Samo kroz uvažavanje različitosti u kontkestu koji je čvrsto vezan za osnovne vrednosti i ideale na kojima je zasnovana sopstvena nacionalna kultura, možemo izgrađivati jak temelj za ravnopravni dijalog sa svakim i neuzmicanje ni pred kim. Naša, kao i sve druge kulture na planeti danas, pod velikim je udarom, pre svega tehnologijama stosturko ubrzanih procesa globalizacije. Očuvanje nacionalnog idetniteta, srpskog jezika i ćiriličnog pisma osnova je bez koje nema budućnosti i bez koje ćemo postati grupa ljudi koja igrom slučaja obitava na istom geografskom prostoru. Sa druge strane, bez dubinskog razmevanja drugih, ne samo povezivanja već i efektivne aproprijacije i razmene kulturnih sadržaja, koncepata i ideja pretvorićemo se u indijansko pleme u rezervatu koje će ostati samo fenomenološki zanimljiv relikt prošlosti. Zato moramo svakoga dana ulagati maksimalne napore na osnaživanju naše kulture, pre svega kroz jačanje naših institucija kulture, ali i rad udruženja kao što je Adligat, koje svojim konkretnim akcijama ukazuje da i pored svih razlika, imamo jednu stvar koja nas sabira - srpsku kulturu na srpskom kulturnom prostoru, koja je otvorena za razmenu, dijalog i koja je neizostavan i ravnopravan činilac globalnog kulturnog dijaloga.

-U aktivnosti Adligata prethodnih godina, uneli ste i svoje veliko iskutvo i kapacitete u digitalizaciji kulturnog nasleđa. Koji je Vaš odgovor na pitanje koje se na ovim prostorima često postavljalo u prošlosti: štampana knjiga ili računar?

-Moj odgovor je uvek bio - oba. Posle dvadesetogodišnjeg iskustva u digitalizaciji kulturnog nasleđa i mogu slobodno reći, dokazanog statusa apologete digitalnog, danas sam još više uveren u istinitost i ispravnost ovakvog stava. Digitalno nije upitno po sebi, ono je danas normalizovano i mi danas živimo digitalni svet, bez i da pomislimo na u prethodnim vremenima potrebni prefiks. Digitalna humanistika, digitalni naučni članci, digitalni katastar, digitalno zdravstvo, digitalna televizija, danas su opet samo humanistika, naučni članci, katastar, zdravstvo, televizija, jednostavno nije potrebno više naglašavati ono što je u prethodnih 20 godina bilo i što naravno i dalje ostaje, sastavni deo napora osavremenjavanja društvenih tokova i tehnoloških transfera koji čine svakodnevicu globalnog, digitalnog okruženja dvadeset i prvog veka. Ali ukoliko u ovoj zanetosti i obuzetosti digitalnim potpuno zaboravimo na sve prethodno, a to je pravac kojim se stvari danas razvijaju globalno, izgubićemo mnogo onoga što je vredno i što je, reći ću i to - suštinski važno, a što nije digitalno i što nalazimo u svim onim nedigitalnim iskazima kulture, umetnosti, nauke, ljudske komunikacije kao što su štampane knjige, ulja na platnu, pisma i razglednice, poštanske marke, radio program.

-Šta nam je činiti gospodine Sofronijeviću i da li ovakav zaključak treba da bude poziv na širu društvenu akciju?

-Digitalni svet koji danas živimo ima mnoge prednosti i donosi efikasnost u gotovo sve sfere života i svakodnevnih aktivnosti, ali nas, na žalost, svojim inherentnim osobinama navikava na brza rešenja, na izuzetno kratak opseg pažnje i delanja, na bezgraničnu mogućnost  izbora i prelaska na alternative - uči nas odustajanju. Danas rastu generacije koje u najvećem broju nikada nisu provele noć sakrivene od roditelja ispod jorgana čitajući knjigu osvetljenu baterijskom lampom, generacije koje nikada nisu imale priliku, obuzete stalnom trkom na društvenim mrežama i aplikacijama za pozicijom, moći, endorfinom ili adrenalnom da provedu pola sata ispred jedne slike Save Šumanovića i da zatim napuste muzej plačući bez da su postavili svoj nasmejani selfi ispred nekoliko poznatih remek dela, generacije koje nisu nikada stigle od prelistavnja Tik Toka da tri sata prelistavaju album sa poštanskim markama, koje čak nikada nisu imale priliku zaslepljene lažnim prikazima digitalnog o uspehu preko noći, obrazovanju za minut i životnoj sreći na klik, da napišu pismo ili razglednicu. Danas svedočimo da rastu generacije koje prvo nauče da promene video sadržaj na uređaju pa tek onda da govore i koje ukoliko ne pronađu ono što žele za minut ili kraću da odustaju i prelaze na sledeće, odustaju i prelaze na sledeće i tako svakoga sata, svakoga dana, celoga života. Mi kao društvo, kao ljudi, imamo humanističku, a zatim i patriotsku obavezu da naše mlade, da buduće naraštaje srpskog naroda, spasemo ovakve sudbine. I kao što je pre jednoga veka neobuzdani ekonomski razvoj doveo do tačke da razarajuće ekonomske krize guraju čovečanstvo u propast i prisilio sve narode sveta da društvena intervencija u sferi ekonomije postane preduslov opstanka, tako danas neobuzdani razvoj digitalnih tehnologija dovodi naš svet do tačke u kojoj moramo prihvatiti realnost potrebe društvene intervencije i subvencionisanja vremena pojedinaca u sferi kulture.

-Ukoliko mi kao zajednica, kao društvo, ne uvidimo da je jedini način da mladi pre svega, ali i svi drugi, posvete vreme aktivnostima i sadržajima koji razvijaju vrednosti marljivosti, predanosti, strpljenja i neodustajanja, kao što su čitanje štampanih knjiga, kao što su uživanje u tradicionalnim formama umetničkog iskaza, kao što su hobiji poput filatelije, kao što su analogni mediji - radio i televizija bez mogućnosti individualne promene vremena programa emitovanja emisija, ulazimo u eru u kojoj će odustajanje biti preovlađujući oblik naučenog ponašanja koji se ponavanja u svim sferama života, na poslu, u braku, u podizanju dece u odnosima sa prijateljima. Kako možemo očekivati da neko gradi decenijske odnose sa kumovima i prenosi kumstvo na treću generaciju, ako svakoga sekunda, svakoga dana svog života, od rođenja, ne poznaje ništa drugo nego prelazak na sledeću aplikaciju ukoliko prethodna ne zadovolji u roku od minut ili manje njegove ili njene želje i očekivanja? Kako možemo očekivati posvećenost poslu, porodici, prijateljima, državi, narodu, ako se svakodnevno vežbamo samo u odustajanju? Potrebno je da naoružani ovim saznanjem donesemo kolektivnu odluku da za svakoga od nas, a pre svega i po mogućnosti odmah za sve mlađe od dvadeset godina, sofisticiranim mehanizmima društvenog podsticaja, ''kupimo'' vreme. Mi moramo i novim neposrednim aktivnostima i kroz strateški razvoj kulture u narednom periodu graditi, kod mladih pre svega, navike neodustajanja. Nije više pitanje čitanja lektire i štampanih knjiga lektire pitanje obrazovanja i sticanja opšte kulture. Ovo je postalo pitanje nacionalnog i slobodno ću reći opstanka nas ljudi kao vrste. Ono što nas čini ljudima je neodustajanje. Čovek će uvek pokušati sve što može i nikada neće odustati, bez obzira na šanse koje ima i nepovoljne uslove. Tako smo i iz pećina izašli i stvorili gradove u kojima danas živimo. Ukoliko to izgubimo ništa za šta smo se borili, zalagali, za šta su naši stari ginuli i za šta su naporno radili, sve što smo generacijama gradili i kao narod i kao pojedinci, neće imati smisla.

-Zašto jednostavno ne zabranimo računare, mobilne telefone i aplikacije? Zar to ne bi bilo jednostavnije?

-Brza i olaka rešenja uvek vode samo još većim problemima. To bi iz praktičnih razloga bilo nemoguće, a iz razloga razvoja čovečanstva i nacionalnog razvoja i nepoželjno. Ne zaboravite koliko pozitivnog nam nude digitalne tehnologije i koliko su nam olakšale život, a koliko je naša ekonomija danas i koliko su naši životi danas zavisni od njih. Ja se zalažem za to da u punom kapacitetu naših saznanja i dosadašnjih iskustava sa digitalnim, zajašemo tog, u ovom trenutku neobuzdanog i divljeg konja i pripitomimo ga, kao što su naši preci uvek činili sa tehnologijama. Zamislite da smo tako odustali od vatre ili bilo kog drugog tehnološkog napretka, samo zbog opasnosti koje nose. Ali, bili smo svesni tih opasnosti i samo tako smo mogli da ih prevladamo. Moj utisak je da danas ne postoji artikulisana, na činjenicama i razumu, a ne emocijama, zasnovana svest o opasnostima i manama koje nosi nesputani razvoj digitalnih tehnologija i mogućnostima da se ove mane prevladaju. Digitalne tehnologije su dobre sluge, ali su i takvi gospodari koji nam mogu okončati vrstu i postojanje kakvo smo do sada poznavali i zato je danas važnije nego ikada da kontrološemo njihov razvoj i primenu, a to možemo učiniti jedino aktivnostima iniciranim u oblasti kulture. Samo jaka kultura i jake institucije nacionalne kulture mogu u vremenima digitalnih bura, koje će se u budućnost samo pojačavati, očuvati nacionalni identitet i navike i vrednosti koje nas čine ljudima. Stoga treba svi zajedno, uprkos razlikama koje nas dele, a kao što je to Udruženje Adligat svojim primerom pokazalo da je moguće, da gradimo kroz kulturu Srbiju neodustajanja.

(Srbija danas)