Uz dugoočekivani koncert Željka Lučića u Srbiji: Veličanstveni bariton

Odavno poznat i kod široke publike, svaki njegov dolazak kući uvek stoga izaziva značajno interesovanje domaćih poštovalaca umetničke muzike.

Mnogi znaju da je Željko Lučić, krenuvši od Novosadske, Beogradske i Frankfurtske opere (u kojoj je debitovao 1998), za samo osam godina „skočio“ i do Metropolitena, paralelno gostujući u još mnogim čuvenim operskim kućama, postigao najznačajniji internacionalni uspeh od svih nama poznatih pevača iz nekadašnje Jugoslavije. Već deceniju i po važeći za jednog od najboljih tumača Verdijevih uloga (najčešće baš u MET-u), „uzimajući“ identitet pravog verdijanskog baritona koji svojim nosivim i toplim, upravo somotskim glasom „služi“ dobroj tradiciji belkanta, pevajući punim plućima (i srcem) i s mnoštvom dinamičkih i izražajnih nijansi, on nam je svoju sposobnost kreiranja različitih likova (pored Verdijevih i Pučinijevih, Maskanjijevih, Leonkavalovih i Đordanijevih) svakom dajući naglašenu humanističku crtu, prikazivao i u Sinepleksovim prenosima predstava iz Metropolitena (Rigoleta, Otela, Magbeta, Toske), jednom i iz „Kovent Gardena“ (Magbet prenošen u novosadskom „Bigu“), koje smo s ponosom i uživanjem pratili.

Tri godine posle koncerta s Orkestrom RTS-a i Bojanom Suđićem na Kolarcu, a sedam nakon nastupa u Sinagogi sa Simfonijskim orkestrom Akademije umetnosti pod upravom Andreja Bursaća, „između“ gostujući s nekoliko renomiranih kolega i maestrom Dejanom Savićem i u Centru „Sava“, Lučićev zaista prekrasno obojen glas je zazvučao i sa scene „Madlenianuma“. Dve odlične gošće, sopran Dragana Radaković i mecosopran Sanja Anastasija, bogato su ( svaka sa dve arije i učešćem u dva dueta) dopunile umetnikov izbor od šest tačaka – četiri interpretativno zahtevne i muzički sjajne arije, i dva dueta sa svakom od njih. U prvoj pojavi s arijom Renata iz Bala pod maskama ponešto početno uzdržan i „neraspevan“, što se dogodilo i s njegovom antologijskom rolom Rigoleta, s još ne u Lučićevom stilu emotivno i glasovno razrađenih njegovih  različitih duševnih stanja, prvi nastup u drugom delu večeri, prikazao je onog našeg pravog, veličanstvenog baritona.

Monolog Jaga, jednako impresivan u celom registru, sigurnih i lako izvedenih ekstremnih polova, zasijao je prirodnim i neusiljenim, i nadasve  psihološki uverljivim tumačenjem, što se odnosi i na njegovu decentnu, a ipak u širokom opsegu donetu, scensku interpretaciju. Vrhunac svog prirodnog dara i sposobnosti da s ogromnom pevačkom senzibilnošću i muzikalnošću izrazi kompleksan unutrašnji svet i drugih, na svoj način nesrećnih operskih junaka, oživljavajući ih u širokoj paleti dinamičkih nijansi i besprekornim legatom vođenih fraza, dajuću im pravi teatarski život, Lučić je u punom smislu iskazao na kraju večeri. Bolno-dramatičnim prologom Tonija iz Leonkavalovih Pajaca, simbolično se u ime tragičnog glumca, u snažnoj umetničkoj kreaciji oprostio, nadamo se, ne za dugo, s ganutom publikom (ali ne i s umetnošću i pozorišnim životom).

Držanjem i pojavom prava prvakinja, u koncert se svojim sopranskim glasom prva uključila naša atraktivna primadona Dragana Radaković, svojim autentično oštrim, prodornim i tehnički dobro oblikovanim izvođenjem kontrastnih numera velikog izražajnog raspona – arijom Vali iz istoimene opere Alfreda Katalanija i Verdijeve Aide, a potom i uverljivim dramskim doprinosom u duetu s Lučićem kao Abigaila (Nabuko), jednom od svojih prvih, verovatno i najostvarenijih uloga. Druga gošća večeri, Sanja Anastasija, koju smo nedavno upoznali kao Karmen, stigla je iz Nemačke, ponovo osvajajući publiku svojim raskošnim mecosopranom, ovoga puta blistavom punoćom kantabilnih interpretacija arija Eboli i Princeze od Bujona, da bi u  strastveno-osvetničkom duetu s Lučićem (očajne Santuce i  razgnevljenog Alfija iz Kavalerije rustikane) doprinela dinamizmu i dramatici verističkog zbivanja.

Jedna od najlepših  tačaka koncerta bio je njen duboko proosećan dvopev s Radakovićevom (Adalđiza i Norma), dijalog vanserijske vokalno-scenske snage i lepote, koji je i oduševljeni auditorijum bezrezervno nagradio. Učinak Orkestra „Madlenianuma“ koji je pod dirigentskim vođstvom Dejana Savića odsvirao sve što treba, često plastičnim vajanjem fraza, bio je bolji u intermecima iz Kavalerije ristikane i Pajaca kao uvodima u odgovarajuće vokalne numere, nego u dve uvertire u funkciji početaka svakog dela koncerta. I pored dobre Savićeve fleksibilnosti posebno u  praćenju pevača, čujne su bile i sitne omaške, nepreciznosti i ritmičke nejasnoće, pa i falševi u pojedinim instrumentalnim deonicama, očiglednom posledicom duže pauze u zajedničkom radu zbog još uvek aktuelne pandemije, a verovatno i neustaljenosti, odnosno čestoj promenljivosti sastava ansambla. Ali, bez sitničavosti, u krajnjem rezultatu, dobili smo jedno nezaboravno, verujemo i pojedinačno, zahvaljujući i ovako nesavršenoj instrumentalnoj komponenti izvođenja, iskreno i doživljeno veče.

Marija Adamov