Uroš Dojčinović, gitarista, muzikolog, kompozitor, univerzitetski profesor

Dojčinović je inače i jedini dvostruki doktor muzičkih nauka i redovni profesor na Fakultetu savremenih umetnosti za grupu predmeta žičani instrumenti. Uprkos zavidnoj međunarodnoj reputaciji i akademskoj karijeri, ovaj maestro se rado odaziva i javnim nastupima za širi auditorijum.

Doslednost i metodičan pristup krase ga i u pedagoškoj i u umetničkoj karijeri. Za čitaoce „Dnevnika“ ovaj umetnik napravio je kratki osvrt na vlastitu muzičku karijeru.

 Otkud vaša ljubav prema muzici i od koga ste dobili prvu gitaru?

- Počelo je davno. Želeo sam da imam gitaru. Muzika je bila prisutna u familiji. Imao sam strica koji je svirao violinu, njegova žena je bila pijanistkinja, ali niko nije svirao ovaj moj instrument. Tih, šezdesetih godina, gitara je počinjala da biva vrlo popularan instrument zahvaljujući nekim popularnim muzičkim žanrovima, pre svega mislim na one ansamble koji su negovali južnoameričku muziku, muziku Meksika, koja je melodična i harmonska, prijemčiva za uho, i verovatno je to uticalo na odluku da učim gitaru. Dobio sam prvu gitaru od oca i to je bila neka El greko gitara. Imao sam je do skoro. Prvo sam pohađao privatne časove, ali to nije urodilo bogzna kakvim plodom, s obzirom na to da sam na njima uči ono najosnovnije - akorde, pratnju za pevanje i korepeticiju te vrste muzike. Kako time nisam bio zadovoljan, upisao sam se u muzičku školu. Imao sam sreću da uđem u Muzičku školu „Josip Slavenski“, koja je sedamdesetih godina prva u Beogradu otvorila odsek klasične gitare, kod jednog divnog profesora. Na žalost, ni ona više nije sa nama – Nada Kondić, kod koje je, zapravo počelo sve što se dotiče gitare u tom delu Srbije. Prevashodno je radila u Pančevu. Tamošnja Muzička škola „Jovan Bardula“ je prva, ili među prvima koja je imala odsek za gitaru, a posle nje tek Beograd.

Opredelili ste se za akademsku, a ne estradnu karijeru, drugim rečima, dobro je znano da niste nikad želeli vašu gitaru da uključite u struju?

– Ne, ne, ne! I taj instrument koji pominjete – električna gitara, pa onda ne znam, bas gitara, pa akustična itd, one imaju u nazivu i to ime – gitara, ali su sve to varijeteti koji nemaju mnogo veze sa ovim instrumentom. U krajnjem slučaju, kod tih električnih se ton dobija drugim putem. Tu je – upravo pomenuste – struja u pitanju i mogućnosti su daleko ograničenije. To je instrument koji ne dozvoljava praktično nikakvu svirku, osim ako imate iza sebe još jedan čitav ansambl koji vam pomaže da zvuči nekako. Na žalost, koliko to doprinosi publicitetu gitare kao takve, ja mislim da je dosta učinilo i nazadnog, zato što ljudi upravo apriori povezuju ove instrumente zbog tog dela imena. To je otprilike isto kao jedna Jamaha i Stedndvej, mislim na električnu organu i nešto poput toga i jedan klasičan koncertni klavir.

Imate li dodira sa filmom ili televizijskom muzikom?

-Nemam. Jesam pravio muziku za dosta pozorišnih predstava i radio drama. Nažalost, jedna osoba s kojom sam davno počeo saradnju je otišla, relativno mlada. Reč je o kompozitoru Kseniji Zečević. Nekad smo, sećam se, za „Zastavu film“ radili lepe projekte... ali nisam u filmu. Pre nekoliko sezona u Ateljeu 212 je išla jedna lepa predstava „Ana Snjegina“ posvećena Jesenjinu, za koju sam pravio muziku, i na neki način i učestvovao sa Miroslavom Žužićem, koji je Vojvođanin poreklom, Pančevac. Radili smo to cele sezone. Obeležavana je, zapravo godišnjica Jesenjina, i onda je Atelje 212 izašao s tim projektom kao zvaničnom predstavom.

Imate tri hiljade nastupa na najvećim svetskim scenama, ali ne libite se i da nastupate i u malim prostorima?

- Gitara koju sviram jeste instrument koji posebno ima draž ako može da se čuje, a to podrazumeva adekvatan prostor. To nisu velike, gluve sale, kao što je Sava centar. Nažalost, i u tim dvoranama sam svirao, ali uz upotrebu mikrofona, što ne volim, jer, koliko god da je dobro ozvučenje, ono ipak menja zvuk i tembre koje gitara ima kao instrument. Na kraju krajeva, gitara jeste instrument koji ima relativno ograničenu jačinu zvuka, ali ne i zvučne mogućnosti. To je instrument sa najviše zvučnih  efekata, i do danas nijedan sličan nije izmišljen. Nije čudo što su svojevremeno Betoven, Berlioz i drugi, gitaru poredili sa malim ansamblom, sa orkestrom. Šta može gitara da pruži publika može da čuje jedino u prostorijama gde ja prvo sam sebe čujem, i gde gitara zaista može da da nijanse - od pijanisima, porsibila do jačih tonova.       

Nemanja Savić