Tri nova izdanja koja objedinjuju opus komozitora Borisa Kovača
Zaokružujući svoj muzički opus, kompozitor i izvođač Boris Kovač u poslednje vreme izdao je tri nova albuma - “Mosaic of Time”, “NJhite Njorld” i “Ultima Armonia”. Najkraće okarakterisano, na prvom je sadržana Kovačeva kamerna muzika, na drugom plesna, a na trećem improvizovana.
Slušajući “Mosaic of Time”, na kompozicijama se gotovo vidi patina, dah starine. Zvuk je, takoreći, radijski, sa onih prijemnika koje danas viđamo samo po muzejima. Ili kao da se čuje sa prašnjavih ploča na prastarim gramofonima. Kao da dolazi vremeplovom, iz davnih prošlih vremena. Recimo, s početka 20. veka u svet posle istorije, kako je Kovač nazvao jedan od njegovih ranijih radova.
Predvođenu saksofonima, zabašurenu čistotu zvuka, ibrusio je sam kompozitor, izvođač i snimatelj, u svom studiju “Kačara”, uz producenta Dimitrija Jakovljevića i fenomenalnu grupu muzičara, po tradiciji Kovačeve kamerne muzike nazvanu “Nenj Ritual Group” - Slobodanka Stević (klavir), Siniša Mazalica (kontrabas), Lav Kovač (bubnjevi i perkusije), Aleksandra Krčmar (violina), Jelena Filipović (viola), Saša Panić (fagot), Aleksandar Milosavljević (bas klarinet).
Muzička atmosfera u kojoj se čuje svaki ton svakog instrumenta, zna da bude veoma yezi, ali i sentiš, prepuna živopisnih korala, uzbudljivih dinamičkih talasa i nežnih harmonskih pasaža od kojih se ježi koža. Naslovi kompozicija sugerišu proleće, jesen, ali čuju se i leto i zima. I noć, i dan. Svaka sekunda, minuta i sat.
Sve što je rečeno za “Mosaic of Time”, nastavlja se u muzičkoj priči “White World ”, posvećenoj nešto razbarušenijim ritmovima, pokretima i trzajima. Svedenijoj formaciji muzičara - New Ritual Quartet (Boris Kovač, Slobodanka Stević, Siniša Mazalica, Lav Kovač) - ovde se pridružuje još Lazar Novkov (harmonika).
“White World” je i eksplicitno kolekcija Kovačevih plesnih kompozicija, samo sada i ovde. Posebno izričit je još jednom “Tango apokalipso”, koji baš zato što bi stvarno mogao da bude i poslednji balkanski tango, kako ga je kompozitor nazivao, ođekuje pomalo i u drugim kompozicijama. Nekima iz pozorišnih predstava, a nekima koje sa mnogo više dramatike može da režira samo život, kao u slučaju jednog “izuzetka” - ljubavne balade “Za Sanju” Lava Kovača, ili one u kojoj se čak i peva: “Samo nemam tebe, tebe”.
Drugim rečima, koliko god Kovač pisao muziku za ples, ona imanentno sledi veoma jaku emociju koja mnogo više podstiče na suze i ono ustrojstvo duše u kojem je pokret potpuno druge, uznemirujuće prirode. Ako su za “Mosaic of Time” karakteristične kompozicije koje opisuju vremenska doba, onda bi se za “White World” pre moglo reći da evocira vremenske pojave, kao što su vetar, magla, kiša, sneg... Sunce!
Konačno, ili još na početku, hronološki gledajući karijeru kompozitora - “Ultima Armonia” je nešto odakle izviru sva Kovačeva dela. Neka njihova sirova energijska komponenta. U vremenu i prostoru, kako ova “trilogija” voli da nametne, tamo negde, nekad, oko velikog praska.
Pet sesija Borisa Kovača, ovaj put bez saksofona, sa jezičkom i melodikom, Stevana Kovača Tikmajera (klavir, klavijature) i Lava Kovača (bubnjevi), nisu onako ugodne i lagodne za slušaoca, prijemčivog za emotivna i harmonična putovanja. “Ultima Armonia”, ironično ili ne tako nazvana, ima karakter živih, nepredvidivih improvizacija i istih takvih odgovora u biću onoga ko im se preda. Uputstva za rukovanje baš i nema. Otimaju se. U tome je njihova lepota.
Igor Burić