Susreti: Mihalj Kalmandi, prvak Mađarske državne opere

Mihalj Kalmandi je već godinama jedan od zaštitnih znakova Mađarske državne opere, u kojoj je pevao bezmalo sve najznačajnije baritonske role, od Bartokovog Plavobradog i Vagnerovog Letećeg Holanđanina do omiljenog mu Nabuka, s kojim je u Teatru Verdi u Trstu pre više od tri decenije počela i njegova izuzetna međunarodna karijera. Potom će biti rado viđen gost i u Rimu, Napulju, Cirihu, Beču, Geteborgu, Pragu, Frankfurtu, Londona, sve do Pekinga i Seula. I, da, Novog Sada, gde je nedavno, na poziv Akademije umetnosti, održao master-klas još jednoj generaciji studenata solo pevanja. Pre četiri godine postao je član Društva besmrtnih umetnika i od tada je njegov otisak deo pločnika pozorišne četvrti u Budimpešti, a nakon dugog niza prestižnih nagrada, kao što su Juventus, Bartók-Pásztory ili, pak, Závodszky Zoltán za jedinstvene interpretacije Vagnerovih likova, ovog proleća dobio je i najvišu mađarska državna nagrada za stvaralaštvo „Lajoš Košut” kao priznanje za „uspešnu, izuzetnu umetničku karijeru” … Stoga smo razgovor i počeli pitanjem o odnosu umetnika, čiji je svaki izlazak na scenu propraćen aplauzom, prema nagradi koja praktično znači aplauz celog društva…

Nagrada „Lajoš Košut” je kruna jednog posla koji radim već jako puno godina i koji jeste propraćen s puno aplauza, kaže Mihalj Kalmandi.

Kako dodaje, velika je stvar primiti ovako prestižno priznanje na koje je, priznaje, u proteklih 30 godina tu i tamo pomislio.

I sada kada se ta nagrada i "materijalozovala", predstavlja izvor neizmerne unutrašnje sreće. Tim više što, ako je suditi po reakcijama koje su stigle do mene nakon dobijanja „Košuta”, imam osećaj kao da ođednom čujem aplauz svih tih ljudi, koji su me tokom proteklih godina slušali u publici, aplauz kolega, muzičara s kojima sam sarađivao, dirigenata, intendanata... i kao da su se svi ti aplauzi, pristigli sa raznih strana, nekako ujedinili, kaže naš sagovornik.

Ima li onda treme sada nakon što ste dobili "Košuta"?

Ne, nema treme. Mada, jesam jednoj meni veoma važnoj osobi rekao da je „Košut” svojevrstan novi početak, ali mi je ona odgovorila: Pre neka bude nastavak svega do sada urađenog...

Kada već govorimo o počecima, pevanje nije bilo Vaš prvi izbor, već klavir..?

Sviranje klavira mi i dalje pričinjava veliko zadovoljstvo i čak mi je ponekad žao što nisam nastavio tim profesionalnim putem. Jer na tom polju sam ostvario prve uspehe, vrlo brzo pretičući učenike iz moje generacije. Međutim, činjenica je da, u sredini u kojoj sam odrastao, nisam dobio sve toliko potrebne, zapravo neophodne osnove, tako da realno, pored talenta, nisam imao temelje na kojima bih mogao da sagradim iole uspešniju pijanističku karijeru. Ali to ne znači da sam digao ruke od klavira, naprotiv. Uostalom, puno mi pomaže u pedagoškom radu i dok pripremam ulogu.

Pijanisti tvrde da za svetsku karijeru u njihovom parteru nije dovoljno biti samo vrhunski izvođač već da se mora imati i „personaliti”, budući da, recimo, samo u Kini više od 50 miliona ljudi svira klavir. Da li je u tom kontekstu lakše ili teže biti uspešan na operskoj sceni?

Teško je napraviti takvu vrstu poređenja, jer u pijanizmu, ako si tehnički savršen, to je već samo po sebi fascinantno. Priča s pevanjem je, ipak, složenija. U pevanju si, naime, pored tehnike, jako uslovljen i repertoarom za koji je tvoj glas predisponiran, dakle onim što objektivno možeš da pevaš. I na kraju, uvek je pitanje da li je i tvoja ličnost u skladu sa tim repertoarom na koji te glas prirodno upućuje. Takođe, kada već pominjete Kinu, pojavili su se neki sjajni pevači koji dolaze ne samo iz Kine, već i Koreje, Japana... Lepota njihovog glasa, boja, karakter, sve je savršeno, istinsko ih je uživanje slušati, ali se oni suočavaju i s problemom razumevanja kulturološke, pa čak i religijske arome, koja je integralni deo većine opera i solo pesama, u čijim su temeljima „zapadnjačke” tematike. Naravno, izuzeci postoje, mnogi od njih veoma uspešno nastupaju na najprestižnijim scenama, ali sam ovim hteo samo da ukažem na određene dimenzije kojih nema u svetu pijanizma, ako ostajemo pri tim paralelama...

Kada govirimo o repertoaru, onom savremenom, koliko su u tom smislu pevači hendikepirani, budući da su, recimo, nove opere pre izuzetak nego pravilo?

Opera je veoma kompleksna muzičko-scenska forma i usaglašavanje svih tih aspekata kod modernih operskih dela često nije baš uspešno. S druge strane, činjenica je i da su opere koje tvore „gvozdeni repertoar”, na koji se oslanjaju sve operske kuće u svetu, zapravo stvarali geniji, od muzike pa do libreta i dramaturgije, ali i da su se tim genijima takođe događali promašaji. I ta se njihova dela danas ni ne izvode, a za mnoga od njih znamo da su napisana samo po beleškama u kompozitorovoj biografiji. Ipak, bez obzira na relativno ograničen broj partitura, svaka uloga uvek može biti nova, drugačija, što zbog različitih postavki, dirigenta, reditelja, što zbog činjenice da je svaki izvođač prirodno „propušta” kroz sebe, pa je samim tim i dožiljava a potom i interpretira na drugačiji način. Često se, naime, zaboravlja da u vreme kada su nastajale najpopularnije opere, nisu toliko važne bile ni priča ni inscenacija, već se u fokusu nalazila ljubav prema lepim glasovima. I zato će opera živeti, i biti obnavljana, i slušaće se, jer i kad imamo deset pevača sličnih kvaliteta u, na primer, roli Nabuka, opet će je svaki od njih drugačije otpevati, drugačije će dočarati Verdijevu magiju.

Kada ste pomenuli dirigenta i reditelje, koliko u nekoj postavci pevač ima prostora da se izbori za vlastito viđenje određene uloge?

Kada su dirigent, reditelj i pevač u harmoniji, onda se i rađaju sjajne predstave. A da bi se do toga došlo, jedan od preduslova je da ceo proces započne hirurški preciznim muzičkim probama, na kojima se biraju i definišu muzički akcenti svake uloge. Tokom tog procesa i taj muzički, ali i duhovni, emotivni svet posmatrane figure do kraja mora biti uobličen. I prihvaćen. Dakle, prvi korak je usaglašavanje i uspostavljanje pune saradnje pevača i dirigenta. Naravno, podrazumeva se da su oba ta aktera dorasla svom zadatku. Jer, šta vam vredi odličan bariton ako će on već u prvom pojavljivanju izdahnuti na sceni pošto mu zamišljena koncepcija dirigenta ne dozvoljava da uzme dah ☺... Dakle, kao što pevač mora biti vrhunski pripremljen za poverenu mu rolu, tako i dirigent mora da bude dobra potpora tom pevaču i iskoristi sve njegove potencijale. I reditelji često učestvuju na tim muzičkim probama, upravo zbog procesa građenja lika, odnosno kako bi dobio jasnu sliku o glasovnim i drugim mogućnostima pevača, sve kako bi scenska situacija podvukla, pojačala to što je izgrađeno. Naravno, tako je to u idealnom koordinatnom sistemu, ali ako je, recimo, reditelj zamislio nešto potpuno drugačije od onoga što prirodno izlazi iz muzike, itekako može biti problema...

A kako je kada se gostuje u nekoj već oformljenoj predstavi?

U tom slučaju samo pokušaš da zapamtiš sa koje strane ulaziš a sa koje izlaziš sa scene, da ne bi suviše zbunio kolege...       

Koliko se u operi može dobiti od partnera, a koliko opet zbog njega izgubiti?         

Moja su iskustva takva da ako pevaš bez ostatka i potpuno se predaš ulozi, to je veoma zarazno. Naravno, događaju se i situacije kada neko po svaku cenu želi da bude „bitan”, da natpeva kolege, da bude primećen, i tada će svi biti nervozni i na sceni će se javiti tenzija koja nikako nije dobra za predstavu. Ali takve „bitne” posle toga više ne čuvaš u srcu već u zadnjem džepu pantalona. Tamo gde su naši stari držali bricu.

Rado se odazivate pozivu kolega s novosadske Akademije, ali ne samo njih. Da li institucija master-klasa zaista može da pomogne mladim pevačima?

Čini mi se da imam svojevrstan urođeni skener, koji mi omogućava da čim te mlade kolege počnu da pevaju, odmah uočim gde su eventualne greške i tada ciljano mogu da ih ispravljam. Recimo, ako primetim da je problem u jednom slogu, na njemu ću insistirati, jer sam siguran da kada mišići to „zapamte”, ostaće usađeno i više se greška neće ponavljati. Upravo na master-klasu u Novom Sadu kod izvesne mlade pevačice fokusirali smo se na problematičan detalj, i kada je njega ispravila, ostatak arije je otpevala tako da je se ne bi postidela nijedna svetska operska diva. To je, po meni, mnogo korisnije nego da se formalno uradi više, ali površno. S druge strane, često i detalji na koje studentima skrećem pažnju nisu samo oni koje sam ja već naučio, već su tu i oni koje učim ili koje ću tek ugraditi u svoje pevanje. Dakle, i prošlost, i sadašnjost i budućnost.

M. Stajić