Stevan Karanac, operski pevač: „Ogole” nas uloge u Mocartovim delima

Mocart je takođe bio u fokusu programa Nomusa, povodom obeležavanja 230-godišnjice njegove smrti. Upravo njegovim grandioznim Rekvijemom u d-molu K. 626, i još jednim remek-delom, kompozicijom „Ave verum korpus“ u D-duru, K. 618, zatvara se ovogodišnji Nomus. Mocartov Rekvijem večeras će na koncertu, koji je rasprodat, izvesti Hor i simfonijski orkestar Radio televizije Srbije, pod dirigentskim vođstvom Bojana Suđića. Solisti su: Aneta Ilić, sopran, Višnja Radosav, mecosopran, Stevan Karanac, tenor, i Nebojša Babić, bariton.

Tenora nikad nije dovoljno, sve operske kuće ih stalno traže, i za njih je konkurs uvek otvoren, ne samo kod nas, nego i u svetu. Kada se neki od njih izdvoje po kvalitetu, skrenu pažnju na sebe svojim glasom, i u kratkom roku postaju nezamenljivi, a publika ih neprestano traži. Naš tenor Stevan Karanac uskoro bi mogao da se nađe u sličnoj situaciji, s obzirom da sve više skreće pažnju na sebe, i sve češće nastupa.  Ne samo u Beogradu i Novom Sadu, karijera Stevana Karanca teče na koncertnim i operskim scenama u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, takođe i u Nemačkoj, Italiji, nedavno čak i u Jordanu, i u Mađarskoj.

Na Nomusu ćete kao jedan od solista izvesti „Rekvijem“ Volfganga Amadeusa Mocarta, koji je, samo sa svojim operama, i tenorima stvorio poseban repertoar. Mocartovski tenor odlikuju prozračnost, liričnost, i velika pokretljivost glasa. Pevači u mladosti češće ispunjavaju te uslove, i tek kasnije se, s razvojem njihovih glasova, kristalizuje da li im taj repertoar zaista odgovara. Kao mladom umetniku koji ima te uslove, i već je pevao u nekoliko Mocartovih opera, da li vam se čini da bi taj repertoar mogao da zauzme posebno mesto u vašoj karijeri?

– U dosadašnjem operskom repertoaru koji sam izveo, Mocart već čvrsto zauzima jedno od vodećih pozicija, sa ulogama Bastijena („Bastien und Bastienne“), na maloj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, Tita („La clemenza di Tito“), u adaptaciji „Operosa“ festivala, Tamina („Čarobna frula“), kako na srpskom jeziku, u produkcijama Narodnog pozorišta u Beogradu i adaptacije Opere i teatra „Madlenianum“, tako i na originalnom, nemačkom jeziku u Hrvatskom narodnom kazalištu u Osijeku (koncertno izvođenje), Feranda („Così fan tutte“), u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu, „Rheinsberg“ festivalu u Nemačkoj i brojnim adaptacijama i na posletku je moja najizvođenija uloga do sada - Don Otavio („Don Giovanni“), koju sam izvodio u koprodukciji Narodnog pozorišta u Beogradu i Opere i teatra „Madlenianum“ i brojnim privatnim produkcijama u Srbiji, Nemačkoj i koncertno u Mađarskoj.

S jedne strane, smatra se da pevanje Mocartove vokalne muzike predstavlja svojevrsno čišćenje glasa, te bi svima to trebalo da je preporuka, ali, s druge, zahteva se izuzetna čistota, preciznost, i filigransko izvođenje. Može li se to vremenom dostići?

- To je upravo i jedan od razloga što se radujem da u ovom periodu imam priliku da ponovo izvedem Mocartova dela. Da, može se postići i svakako je nešto čemu bi svi operski umetnici trebalo da teže. Ne postoji stil ili epoha u kojoj će se išta drugo ceniti više od ovoga što ste naveli. S druge strane, Mocartove uloge „ogole“ pevača i svaka greška ili loš manir se još više diferenciraju, a opus je i više nego zahtevan. Posle toliko uloga i dalje držim do toga da je uloga Feranda u „Tako čine sve“ najzahtevnija uloga koju sam otpevao do sada, ali se izuzetno radujem nekoj narednoj prilici da je izvedem ponovo.

Muzika drugih epoha, kao barokna, Hendlova, Bukstehudeova, takođe vam je bliska, ali Novosađani su vas upoznali u Verdijevim, Gunoovim i Pučinijevim operama. Sa već ozbiljnim iskorakom ka belkantu, romantičarskoj i verističkoj muzici, kako gledate na to iskustvo?

– Repertoar koji se desio u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, iz moje perspektive, dolazi kao logičan sled događaja. Moji počeci su vezani za barokna koncertna dela, klasičarsku operu, pa potom i romantizam. Do dolaska u Novi Sad sam se ostvario u velikom broju vodećih rola i takoreći sazreo za scenu. Nakon debija u SNP-u, u ulozi Rodolfa u Pučinijevim „Boemima“, nizale su se uloge, teža od teže i lepša od lepše, a svako od tih iskustava svojevrsno je ostvarenje mog sna. Neopisivo sam srećan što imam priliku da nastupam sa sjajnim umetnicima, solistima i prvacima SNP-a i sjajnim ansamblima ovog teatra.

Imali ste priliku da budete jedan od tri tenora, uz Dušana Svilara i Matiju Zanata, koji su zapevali uz pratnju Novosadskog big benda. Hoće li se nešto tako ponoviti? Šta mislite o takvim idejama, kojima se, između ostalog, popularizuje i operska umetnost?

– Još jedno fantastično iskustvo, takođe vezano za Novi Sad. Traži se datum za naredno izvođenje sa Tri tenora i maestrom Fedorom Vrtačnikom. Sama ideja i koncept ovog projekta je fantastična prilika da publika uživa u muzici koju inače nema prilike da čuje uživo u izvođenju sa tolikim orkestarskim telom – osim Big benda, učestvuju i gudači orkestra Opere SNP-a. Budući da sam i ja u ovom sastavu, „provukli“ smo i koju ariju u nešto izmenjenom aranžmanu maestra Vrtačnika, tako da osim filmske i evergreen, pa čak i neke džez muzike, možemo publici da prikažemo da ni opera nije ništa manje razumljivo muzičko otelotvorenje emocije, štaviše.

Uprkos pandemiji, čini se da ste, u poslednje vreme, ipak imali prilike za izuzetne nastupe, kao nedavno kada ste pevali ulogu Radamesa u „Aidi“, spektaklu na otvorenom prostoru Petrovaradinske tvrđave. Sada nastupate na Nomusu, prvi put, što je takođe poseban, i nov izazov?

– Da, jedna od otkazanih divnih prilika jeste bila Betovenova Misa u C-duru, koja je bila planirana za prošlogodišnji Nomus, sa maestrom Suđićem. Ove godine izvodimo poslednje note koje je Mocart zapisao, Rekvijem koji nije uspeo da završi. Nadam se da ćemo uspeti da publici prenesemo posebnu emociju koje ovo delo donosi. Za mene izazov u izvođenju Rekvijema jeste veliki dug i pečat koji klasična muzika ostavlja u mom životu, jer sam upravo zbog ovog dela poželeo da izučavam klasičnu muziku.

Nataša Pejčić