Sergej Krilov, violinista: "Ne mogu se porediti kreacije genija"
Na svakom koncertu Sergej Krilov naprosto zarobi publiku svojom čistom muzikalnošću i virtuoznošću.
Violinu svira od pete godine, a prvi su mu i, kako sam kaže, najvažniji profesori bili majka pijanista i otac, koji je bio ne samo vrstan violinista, nego i sjajan graditelj instrumenata. Aleksandar Krilov je, naime, jedan od prvih sovjetskih tvoraca violina koji su početkom sedamdesetih godina prošlog veka došli u Kremonu kako bi pohađali tamošnju čuvenu Akademiju Stradivari.
Do 1999, kada je iznenada umro, sagradio je oko 300 instrumenata, prvobitno sledeći modele Stradivarija i Gvarnerija, da bi početkom devedesetih razvio svoj autentičan oblik. I na jednoj od tih violina danas svira Sergej. A drugi instrument je originalni Stradivari iz 1734, koji je dobio na korišćenje iz njujorške kolekcije Lam.
“Ako uzmete dobro očuvanu Stradivarijevu violinu sa odličnim zvučnim karakteristikama, naravno da se ona ne može uporediti sa modernom. Jer Stradivari ipak ima iza sebe istoriju dugu gotovo 300 godina”, kaže čuveni violinista, dodajući uz smeh: “Uostalom, to bi bilo isto kao upoređivati najbolji viski star pola veka sa nekim današnjim”.
Dakle, dalje objašnjava Krilov, ako imate na raspolaganju 15 miliona evra, naravno da ćete se opredeliti za neki od najboljih starih instrumenata, jer je njima zaista teško konkurisati. “Ali ako u džepu imate 15.000 evra, onda morate odabrati dobar moderan instrument - osim ako niste imali dovoljno sreće da pronađete neku od onih čuvenih ’violina s tavana’, koja je ko zna kad kupljena na pijaci za malo novca, a za koju se kasnije ispostavi da je Stradivari ili Gvarneri”…
Violinista, međutim, upozorava na to da ipak treba voditi računa i o činjenici da postoje dva aspekta zvuka: onaj instrumenta i – instrumentaliste. Po njegovim rečima, “senzori” muzičara moraju stoga uvek biti veoma otvoreni i spremni da uhvate nijanse kako bi on na odgovarajući način mogao da radi na sebi, bez obzira na zvuk instrumenta, koji može biti dobar, ali i loš. Jednostavno, napominje, impresije koje muzičar dobija od svog instrumenta nisu cela istina - ima još mnogo toga.
Govoreći o instituciji “omiljenog kompozitora”, Sergej Krilov ne krije da mu je besmisleno upoređivati, recimo, francuski impresionizam sa Paganinijevom muzikom. “Svaki kompozitor pripada njegovom dobu i nosilac je emocija i vrednosti tipičnih za razdoblje u kojem je živeo. Kako mogu da uporedim koncerte Betovena i Šostakoviča? Oba su kreacije genija. Jednostavno, volim divnu muziku. A kao izvođač, moram da donesem kompozitorovo delo na najbolji mogući način, pokušavajući da razumem poruku koju je želio da ostavi”…
Pre deset godina došao je na čelo Litvanskog kamernog orkestra, i to na predlog članova ansambla, ali nema nameru da napusti koncertiranje zbog direktorskog angažmana, jer, pojašnjava, menayment i violina - dve su aktivnosti koje idu ruku pod ruku.
“Moram reći da sam imao sreće što sam pozvan da vodim ovaj orkestar, ali treba pri tome imati na umu da skoro uvek i sviram s njim. Uostalom, za mnoge instrumentaliste dirigovanje je logičan napredak njihovog muzičkog razvoja”.
Sergej Krilov će u ponedeljak na Novosadskim muzičkim svečanostima nastupiti upravo sa Litvanskim kamernim orkestrom. Koncert u Sinagogi počinje u 20 časova, a na programu su „Serenada za gudače” Petra Iliča Čajkovskog, „Andaluzijska romansa” i „Fantazija Karmen” za violinu i orkestar Pabla Sarasatea, te Introdukcija i rondo kaprićozo u a-molu Kamija Sen-Sansa.
M. Stajić