Pola veka Vudstoka ili o najvećem koncertu generacije „dece cveća”: Tri dana koja (ni)su promenili svet

Jedna je to od mnogih producentskih kompilacija objavljivanih s vremena na vreme kako bi podsetila na tri dana muzike, ljubavi i mira, koji su po mnogima ostali simbol ideologije „dece cveća”. Mada je, zapravo, Vudstok nadživeo hipi subkulturu i prerastao u globalni mit.

Mlađahni menadžer Majkl Lang, tada dvadesetčetvorogodišnjak, sa troje je saradnika - Džonom Robertsom, Džoelom Rozenmanom i Artijem Kornfildom - nakon učešća u realizaciji Majami pop festivala, koji je krajem decembra 1968. u Gulfstrim parku okupio neke od velikih zvezda tog vremena, poput Džaka Berija, Marvina Geja i grupe Fleetwood Mac, namerio da organizuje festival malo drugačije muzike i umetnosti, koji bi istovremeno predstavljao i glasan bunt protiv rata u Vijetnamu. Izbor je najpre pao na gradić Vudstok, na jugoistoku države Njujork, pa je pomenuta četvorka osnovala i firmu pod nazivom „Woodstock Ventures”.

Majkl Lang je u knjizi „Vudstok - Kako napraviti najveći festival na svetu”, otkrio da je kontaktirao gotovo sve velike tadašnje rok zvezde, osim Bitlsa i Stonsa. Naime, Bitlsi nisu nastupali uživo još od 1966, a Stonsi su bili previše zaokupljeni svojim festivalom u kalifornijskom Altamontu. Nasuprot njima, ime Dorsa se dugo držalo na popisu hedlajnera, ali je na kraju ipak izbrisano, što zbog činjenice da Džimi Morison nije dobro podnosio glomazne festivale na otvorenom, ali i zato što je upravo u to vreme na Floridi protiv njega pokrenut sudski proces. Jethro Tull su odmah odbili Langov poziv, a njihov lider Ijan Anderson navodno je poručio da „ne želi da provede vikend na livadi sa smrdljivim hipijima“, dok je pregovore oko svirke benda Led Zeppelin prekinuo njihov menadžer Piter Grant procenivši kako Langova ponuda nije vredna otkazivanja ranije dogovorenih nastupa. O dolasku Boba Dilana dugo se pregovaralo s Albertom Grosmanom, koji je zastupao i Dženis Džoplin, no na kraju nije bilo ništa od dogovora jer je Dilan tražio astronomski honorar.

Nije sve, međutim, teklo po planu - naprotiv, te su Lang i ekipa bili prinuđeni da festival izmeste u zaseok Valkil, u blizini obližnjeg Midltauna. No, nevoljama tu nije bio kraj, uglavnom zbog protivljenja lokalne zajednice, zbog čega ni potrebni papiri nikako nisu mogle biti dobijeni. I pitanje je da li bi od svega išta bilo da se nije pojavio Eliot Tiber iz Betela, gradića pedesetak kilometara udaljenog od Vudstoka, koji je prethodno već isposlovao dozvolu za održavanje umetničkog festivala na njegovom imanju. I tu je dozvolu stavio na raspolaganje „Woodstock Ventuseru”. Na kraju se ispostavilo da je Tiberov posed ipak premali za ono što planiraju Lang, Roberts, Rozenman i Kornfild, ali da je imanje njegovog komšije Maksa Jazgura - savršeno.

Pre nekoliko dana je potvrđena vest da je festival, koji je trebalo da bude održan povodom 50. godišnjice Vudstoka, i definitivno otkazan. “Žalosni smo što je niz nepredviđenih teškoća onemogućio da napravimo festival kakav smo zamislili”, saopštio je Majkl Lang. Otkazivanje, međutim, nije iznenadilo poznavaoce prilika u muzičkom biznisu, budući da su organizatore ne samo odbile dve planirane lokacije u državi Njujork, nego su i ostali bez ključnih finansijera, dok su neke od glavnih projektovanih zvezda, poput repera Džej-Zija, još ranije odustale od nastupa.

„Maksova je farma prirodni amfiteatar ispunjen trenutno samo kravama. Ali on voli muziku i ubeđen sam da krave ugurati i u svoju kuću, ako budu smetale”, tvrdio je Tiber tokom pregovora sa Langom. I zaista, Jazgur je „Woodstock Venturesu” stavio na raspolaganje svoju farmu - istina, za 75.000 dolara. Kada je neku godinu kasnije, kao istaknuti predstavnik jevrejske zajednice u SAD bio u poseti Jerusalimu, nakon što se predstavio izraelskom premijeru Davidu Ben-Gurionu „Ja sam Maks Jazgur iz Betela”, ovaj mu je uz širok osmeh pružio ruku: “O, da, to je mesto gde je održan Vudstok, zar ne?”

Lang i društvo su raspolagala s pola miliona dolara sponzorskog novca dobijenog od proizvođača zubne paste „Pepsodent”, a dodatnih 100.000 zelenih novčanica su osigurali unapred prodavši prava za film „Warner Brothersu”. Ukupni troškovi organizacije festivala narasli su na kraju na 2,4 miliona dolara, pri čemu je najveći izvođački honorar dobio je Džimi Hendriks (32.000 $), ali je već u pretprodaji naplaćeno 186.000 ulaznica po ceni od 18 dolara. Kada je festival počeo, blagajna s ulaznicama po 24 $ nije uopšte ni proradila zbog prevelike gužve. Na kraju su ograde sklonjene i Vudstok je dobio obeležje besplatnog hepeninga, što je nakon objave na radiju privuklo još više znatiželjnika.

Festival je u petak, 15. avgusta 1969, u rano popodne otvorio Riči Havens, a potom su nastupili, među ostalim, indijski sitarista Ravi Šankar i američki folk-rok kantautori poput Arla Gatrija i Džoan Beez, koja je tada bila u šestom mesecu trudnoće. Subotnji program držali su Džon Sebastijan (eks The Lovin Spoonful), Santana, Mountain (predvođeni Džekom Brusom iz Cream), Gretful Dead, Dženis Džoplin, The Who i Jefferson Airplane, koji su zapravo došli na red tek u nedelju ujutro. Trećeg dana je, pre trosatnog prekida zbog oluje, nastupio samo Džoe Koker, a posle su nastavili The Fish, Ten Years After, The Band, Džoni Vinter, supergrupa Krozbi, Stils, Neš & Jang, i na koncu Džimi Hendriks, koji je i zatvorio festival legendarnom psihodeličnom verzijom američke himne.

Kompanija „ Werner Brothers” poverila je snimanje dokumentarnog filma “Woodstock” tada dvadesetsedmogodišnjem Majklu Vadliju, kome su asistirali njegov vršnjak Martin Skorseze i dve godine starija montažerka Telma Šunmejker, potonja Skorsezeova stalna saradnica. Oni su iz Njujorka doveli filmsku ekipu od 100 ljudi, koji su pristali na dil “duplo-ili-ništa”. Drugim rečima, u slučaju debakla ne bi dobili ni centa, dok bi im uspeh filma doneo dvostruki honorar. „Vudstok” će premijerno biti prikazan u martu 1970. godine i kasnije je ovo 185-minutno ostvarenje nagrađeno Oskarom za najbolji dokumentarac. Zbog spora s menadžerima i diskografskim kućama, u filmu, nažalost, nisu ostali nastupi niza zvezda, popu Dženis Džoplin, Gretful Dead, The Band, Creedence Clearwater Revival... Ipak, u povodu 40-godišnjice festivala 2009. objavljeno je posebno blu-ray izdanje na dva diska. Na prvom se nalazi prvobitna, radna Vadlijeva verzija od 224 minuta, a na dodatnom se mogu se videti i nastupi Creedence Cleerwater Revival, Džonija Vintera i Greatful Dead.

Policija se držala podalje i samo je nadzirala prilazne puteve, a održavanje reda na samom festivalu povereno je ekipi iz hipi komune „Hog farm” koja je imala dosta iskustva sa sličnim gužvama, pa je bila zadužena i za podelu besplatne hrane i vode. Kiša je ubrzo pretvorila festivalsko „gledalište” u kaljugu, no uprkos svim nedaćama „Hog farmeri”, pojačani stotinama volontera, uspeli su da sačuvaju red i mir do kraja festivala. Jedini poznat incident dogodio se, zapravo, na stejdžu tokom nastupa grupe The Who, kad je guitarista Pit Tausend nasrnuo na uljeza za mikrofonom, ufiksanog hipi-radikala Ebija Hofmana, prekinuvši njegov apel za oslobađanje Džona Sinklera, lidera Belih pantera, osuđenog na deset godina zatvora zbog dva džointa.

„Hiljade mladih ljudi vraćaju se kući nakon tri dana i tri noći seksa, droge i rokenrola na muzičkom festivalu Vudstok”, započeo je svoj ođavni izveštaj reporter londonskog Bi-Bi-Sija, zabeleživši u njemu i jedan gotovo neverovatan podatak, odnosno procenu lokalne policije da je između 15. i 18. avgusta 1969. na putevima u krugu od 50 kilometara od Betlema bilo najmanje milion ljudi. Nikad se nije doznalo koliko su policajci preterali u proceni, ali je činjenica da se danas govori o gotovo 600.000 posetilaca festivala, kao i desetinama hiljada onih koji su zapeli u nepreglednim kolonoma predaleko od „poprišta”. U svakom slučaju, svirka na farmi Maksa Jazgura je oborila je sve dotadašnje rekorde. Bio je to do tada najveći koncert u istoriji, sa ukupno 32 izvođača u pedesetak sati programa. Za vreme festivala rođene su tri bebe, a dvoje ljudi je umrlo; nedugo nakon Vudstoka otišli su i Džimi Hendriks i Dženis Džoplin. 

M. Stajić