Mokranjčevi dani: Niti tradicije horskog pevanja

Tako je on i u svom 54. izdanju ostao u prvom redu posvećen negovanju opusa Stevana Stojanovića Mokranjca i srpskog muzičkog stvaralaštva i izvođaštva, u čijem stožeru stoji horska tradicija. U tom smislu, i u skladu s tematskom odrednicom „Niti tradicije“, Natpevavanje i nekoliko horskih koncerata su zauzeli bitan deo i ovogodišnjeg programa.

Smešteno po uobičajenom rasporedu u prvi dan manifestacije, posle oficijelnog otvaranja s besedom (ove godine su je na izvestan način „podelili“ naš poznati dirigent Bojan Suđić i ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević), polaganjem venaca na spomen bistu Stevana Mokranjca i izvođenjem njegove Šeste rukoveti, koju su pevali svi gostujući i negotinski horovi (s vokalno i scenski uverljivim solistom Ljubomirom Popovićem), Natpevavanje je prvi put istaklo, kako je i logično, jednog pobednika (bez rangiranja ostalih učesnika), dok su ostali ansambli dobili diplome za pojedine elemente interpretacije, odnosno programske osobenosti. Među šestoro različitih horova po veličini, sastavu, uvežbanosti, tehnici pevanja, oblikovanja zvuka i repertoaru, pristiglih iz Njujorka (SAD), Amsterdama (Holandija), Skoplja (Severna Makedonija), Podgorice (Crna Gora), Zaječara i Valjeva (Srbija), izdvojio se njujorški ansambl visoke muzičke kulture, besprekorne intonativne čistoće i savršene ukupne zvučnosti – bez sumnje, kolektiv najveće profesionalnosti. Uz to, kultuvisanost tumačenja i gotovo nestvarni dinamički spektar (dirigent Alek Galambos), doneli su Horu „Korikos“ po oceni žirija (dr Tamara Adamov Petijević, dr Sonja Marinković i dr Miloje Nikolić) pobedničko mesto, uz sve komplimente za izvođenje Mokranjčevog „Tebe pojem“. Nama je za ovakvo izdvajanje nedostajala veća programska raznovrsnost, pored savremenih ostvarenja različitih autora, bar nešto od renesansnih kompozicija, koje ovaj hor, kao drugo stilsko područje, takođe posvećeno neguje.

Drugog dana, u Crkvi Svete Trojice u Mokranju, oduševio je Kamerni mešoviti hor Muzičke škole „Mokranjac“ iz Beograda pod vođstvom odlučne, sigurne i izvanredno spremne mlade dirigentkinje Milice Đokić. Očaravajuća prefinjena zvučnost svežih, fino oblikovanih, a sasvim mladih glasova (među kojima su mnogi i učenici solo pevanja), preciznost intonacije, izvanredan izgovor teksta i širok raspon dinamike i boja (premda pretežno u domenu meco-fortea), krasili su izvođenje tradicionalnog duhovnog repertaoara srpskih, ruskih i bugarskih autora, kao i zapisa jednog starog vizantijskog napeva i dela savremenog francuskog kompozitora Duruflea. Upravo somotski horski bruj pod baritonskim solom („Oče naš“ Gavanskog), perfektno „izgovorena“ jektenija Lazara Parežanina i Konstantina Kostića i potpuno sliveno Amin punih i sočnih glasova (odlomci iz Mokranjčeve Liturgije), svetao i savršeno „ravan“ ison u „Pridite ljudi“ (Vizantijski napev iz 13. veka), fino nijansirane deonice i njihova prisna saglasnost u „Blagoslovi duše moja Gospoda“ Dobrija Hristova, prelepa baritonska sola Parežanina i Kostića i soprana Jovane Stefanović, usredsređenost i bliska komunikacija s horovođom, obećavaju i buduća visoka umetnička postignuća, i to, kako se već prepoznaje, u domenu najvrsnihjih profesionalnih sastava.

Takav nivo, već od ranije prikazan u Negotinu, kada su Pevačko društvo „Prepodobni Rafailo Banatski“ i njegova dirigentkinja Senka Milisavljević iz Zrenjanina pobedili na Natpevavanju horova na 52. Mokranjčevim danima, potvrđen je i na njihovom nedeljnom koncertu u negotinskoj Crkvi Svete Trojice. Adekvatna raskošna i imaginativno ostvarena sonornost mladih, ali i zrelijih (ne samo srenjoškolskih), odlično postavljenih i ujednačenih glasova pravog velikog četrdesttročlanog, inspirisano i s puno pasije vođenog mešovitog sastava, produhovljeni, ali  i strastveni doživljaj i shvatanje sadržaja tumačene duhovne muzike, odlično složen i dramaturški logično vođen program, učinili su da „zrenjaninsko“ veče doživimo i kao vrhunac horskog segmenta festivala.

Dugi odzvuci na kraju reči i fraza i zapljuskujući, široko gradirani zvučni talasi „obgrljenog“ ansambla (Senka Milisavljević upravo zagrljajem povezuje pevače vodeći ih celim telom do nebeskih visina) dovedeni do moćnog forte zvuka, ali i beskrajna nežnost i prosvetljena spiritualnost, samo su neke od osobenosti ostvarenog izvođenja kompozicija Mokranjca, Hristića, Marinkovića i još niza srpskih i ruskih autora, s odličnom solistkinjom Anom Aleksić Šajrer. Kao biser potpuno astralne tonske i duhovne lepote i izražajnosti, uzdižući se do vasionskih sfera, skladnih i proosećanih harmonija i zadržanih završnih „uzdaha“, zazvučala je „Vječnaja pamjat“ Svetlane Maksimović, čije se premijerno predstavljanje, kao kompozitorkin pomen i omaž njenom profesoru, velikanu srpske muzike 20. veka,  Vasiliju Mokranjcu, upravo savršeno nadovezalo na odlomak iz Opela Stevana Mokranjca.

Marija Adamov