Koncert velikog ruskog pijaniste Borisa Berezovskog u Beogradu

Njegove nezaboravne resitale dva puta smo slušali u Kolarčevoj zadužbini, jednom uz video-bim i svetlosne efekte i u Areni u okviru Bemusa, a pre 10 godina i kao kamernog muzičara u triju s violinistom Dmitrijem Mahtinom i violončelistom Aleksandrom Knjazevim na Nomusu.

Najnoviji susret s beogradskim poštovaocima priređen mu je zahvaljujući Koncertnoj sezoni „Stenvej“ koju već drugi put sa zapaženim uspehom organizuje kuća „Piano Lend“. Ona mu je omogućila i saradnju s mladim Kamernim orkestrom „Muzikon“ s kojim je interpretirao čak tri klavirska koncerta, što predstavlja svojevrsni umetnički podvig. Sličan je priredio pre više od dve decenije tada violinista u usponu, Julijan Rahlin, svirajući uz Beogradsku filharmoniju pod vođstvom Ole Rudnera, takođe tri koncerta za violinu i orkestar. Kuriozitet ovog događaja je što Berezovski i „Muzikon“, sastavljen od naših vrsnih mladih muzičara (nekolicina pristiglih i iz evropskih orkestara u kojima su stalno angažovani, poput koncertmajstora u ovom projektu, Miloša Petrovića) nastupaju bez dirigenta, što zasigurno podrazumeva izuzetan i drugačiji angažman, koncentraciju i maksimalnu usredsređenost komuniciranja, ali i svest o tome da se radi o posebnoj vrsti i odgovornosti muziciranja, bliskoj kamernom.

Prisnost saradnje bila je vidljiva već u ranoromantičarskom Koncertu za klavir i orkestar br.2 u ef-molu, op.21 Frederika Šopena. Lakoća tušea, topla i meka zvučnost klavirskog tona, nežnost pristupa i finoća dinamike, briljantan stil, ali i diskretna, rekli bismo i dosta suspregnuta, odnosno smanjena izražajnost solističke deonice i „sfumatizirana“ atmosfera , kao i utisak o širokoj pijanističkoj improvizaciji, obeležili su gotovo zamagljene teme prvog stava. Ipak, virtuozni tok, bogati pasaži i ornamentika, nošeni s poletom i samopouzdanjem, na trenutke su skrivali te činjenice. Vrhunac izvođenja ostvaren je u Romanci, najlepšem stavu dela, raskošne, treperavo raspevane, upravo „beztežinske“ melodike i očaravajućih ukrasa i varijacija, ali i uzbudljivih tremola, nasuprot gotovo nečujno izvedenom početku. Prozirnot zvuka u završnom valcerskom rondu uznemireno-nestrpljivog pokreta, privlačnog i po svom živom ritmičkom pulsu i po ljupkosti i blistavosti pravog virtuoziteta, upotpunili su krajnje lirski doživljaj Šopenove mladalačke kompozicije, ali i mišljenje o visokom učinku orkestarske pratnje, zvučno i karakterom usaglašene u svakom detalju razvoja forme, uspinjuće dramatičnosti i dinamičkog nijansiranja.

Za nas je vrhunac večeri dostignut u centralnoj tački programa, Koncertu za klavir i orkestar br. 2 u Ef.duru, op. 102 Dmitrija Šostakoviča, takođe delu mladalačkog karaktera, jer ga je 51-godišnji kompozitor napisao kao poklon sinu Maksimu za 18. rođendan. Ovo, shodno slavljeničkoj nameni vedro ostvarenje, sjajne zvučnosti i agilnosti tema 1. i 3. stava, s repetiranim tonovima slično trubnom signalu, nevelike konfrontacije izmeću soliste i orkestra u korist isticanja glavnih ideja i varijacionog odnosa između oba medija, slična struktura okvirnih stavova, u kojima se živahna melodija suprotstavlja zovu vojničkog doboša, dobio je adekvatno tumačenje inspirisanih i međusobno kompatibilnih i podsticajnih muzičara. Obilje vatrenih linija i zloslutnih oktavnih uspona i obrušavanja do dubokog registra klavira, odlično odsvirane deonice drvenih duvačkih instrumenata, delikatnost kontrapunktski zamišljene pijanističke kadence, i naročito romantično tumačenje laganog stava u kom kompozitor „pruža“ ruku prema Šopenovim nokturnima, a izvođači ga sopstvenim doživljajem povezuju i s prethodno prefinjeno izvedenim centralnim stavom Šopenovog Drugog klavirskog koncerta, doprineli su jedinstvenom slušalačkom utisku.

Za zaključnicu programa, kao dodatno iznenađenje, odabran je Koncert za klavir i orkestar br.1u Des-duru Sergeja Prokofjeva u kom su takođe u  punoj meri došle do izražaja velike interpretativne sposobnosti Berezovskog, jer je umetnik maestralno prikazao kako sloj komike i groteske (u trećem odseku) tako i svežinu i modalnost muzičkog jezika, u vreme nastanka dela tek dvadesetogodišnjeg autora. Ovaj listovski tip koncerta gde više kontrastirajućih karaktera gradi naizgled jednostavačnu celinu, u ustreptalom tumačenju sjajnog pijaniste i Kamernog orkestra „Muzikon“, nošen neodoljivom ujedinjenom energijom i impulsivnošću,  upravo je „prosut“ u jednom dahu: počev od snažno podvučenog melodijskog jezgra introdukcije, razapete u dugom i napetom luku, ponovljene dvokratno i u sredini i na kraju prvog stava, gradeći tako dva strelovita težišta izvođenja, do isticanja njegove pregnantno-prodiruće vulkanske motoričnosti. Transparentno ozvučene klavirske figuracije u laganom stavu, decentno doneta skercozna epizoda, potom i opsežna, virtuozna u svim tehničkim elementima, briljantno kreirana solistička kadenca i upečatljive reminiscencije na ranije izložen motivski materijal, na kraju i još jedno maestetično ponavljanje uvodne teme, bili su i najimpresivniji momenti tumačenja, delom ponovljenog i na kraju ove ovacijama pozdravljene večeri.

Marija Adamov