Kompozitor Boris Kovač: Duh kroz filter
Na muzičkoj sceni dobrano uspavanoj virusom korona, nedavno se pojavio dašak svežeg vazduha u vidu tri nova studijska albuma Borisa Kovača.
Na žalost, publika nije imala valjanu priliku da se sa njima upozna kako dolikuje, putem susreta sa autorima, koncerata, ali eto, umetnici koji ne pristaju na eutanaziju i dalje rade, stvaraju, kako bi sumorna stvarnost koliko-toliko bila podnošljiva.
Kao kompozitor svetskog glasa, Boris Kovač se odlučio da albumima „Mosaic of Time“, „White World“ i „Ultima Armonia –Late October Lights“ osveži i svoj celokupan opus. Na njima su objedinjene i ponovo snimljene izabrane, pa i nove kompozicije iz spektra primenjene, kamerne i improvizovane muzike.
Vaša tri nova muzička izdanja svojevrsna su rekapitulacija do sada urađenog. Šta vas je ponukalo da ih koncipirate baš tako, trojako?
- S jedne strane, bio je to puki sticaj okolnosti da su četiri godine mog rada u muzici, u jednom momentu, rezultirale sa ova tri albuma tj. CD izdanja, jer ti radovi su inače nastajali sukcesivno. Sa druge strane, kao da je postojala i neka unutrašnja namera, jer svaki od njih manifestuje jednu od tri osnovne linije mog delovanja: komponovanja i izvođenja kamerne, kako se to u teoriji kaže, apsolutne muzike (“Mosaic of Time”), vorld-džez-kvazi plesne-pozorišno/ filmske, što bih ja sve smestio u široko shvaćenu kategoriju primenjene muzike (“White World”) i improvizovane muzike (“Ultima armonia - Late October Lights”). Prva dva su realizovana u saradnji sa New Ritual Quartet plus gostujući muzičari, a treći u saradnji sa Stevanom Kovačom Tikmajerom i Lavom Kovačem. Na neki način osećam da sam time stavio i tačku na jedan period svog rada koji se manifestovao tim trima linijama delovanja. Sad me sve drugo više zanima od toga: pisanje muzike na tekst, tj. songova, a pogotovo rad na filmu, shvaćenom kao nekoj vrsti, kako je
Vagner zagovarao, totalne umetnosti (gesamtekunstverk) koji je poslednjih godina postao glavni prostor mog rada. Izgleda da je došlo vreme da menjam prostor svog rada da bih sačuvao motiv da se bavim umetnošću, a možda su neke stvari tek sad (u meni) sazrele.
Na svakom od albuma, veoma je primetan brižno odsviran i isproduciran svaki ton, zvučna atmosfera. Muzika je i svojevrstan transfer, transcendencija osećaja, doživljaja. Kako bi ih opisali rečima?
- Prva dva albuma su plod posvećenog rada mojih dugogodišnjih saradnika (Slobodanke Stević, Siniše Mazalice, Lava Kovača i mene, uz naše divne kolege kao gostujućih muzičara Aleksandre Krčmar, Jelene Filipović, Laze Novkova i još nekih) te dizajnera zvuka Dimitrija Jakovljevića koji je dao ogroman doprinos da snimci budu maksimalno sugestivni, što je tim veći uspeh obzirom da je to sve privatna produkcija mog KachharaMMstudija iz Bukovca.
“Mosaic of Time ” donosi unutrašnje putovanje u prostore delikatnih emocija i raspoloženja, metafizičkih atmosfera vezanih za naš doživljaj vremena i to kako se iskustva iz prošlosti prelamaju u našem sećanju. Apstraktna, instrumentalna muzika ima veliku moć evokacije, jer nam ne nameće konkretne sadržaje nego otvara prostor koji svako od nas ispunjava značenjima, a većina onoga što nas čini i jesu sećanja. “White World” više barata sentimentom i plesnim erosom. Dobar deo te muzike je originalno pisan za filmove i pozorišne predstave. U poslednje vreme sve sam skloniji umetnosti koja ima neku primenjivost u svakodnevnom životu, a sve manje tzv. čistoj i hermetičnoj umetnosti. Današnjem čoveku je potrebna pomoć, a umetnost može da mu pomogne u harmonizaciji života.
Posebno je interesantan album improvizovane muzike, koji za razliku od dva posvećena plesnoj i kamernoj, ima sebi svojstvenu slobodu, “ludilo” pomalo divlje strukture. Koji su u tome svemu bili izazovi za vas, a koliko i u čemu računate i na slušaoca?
- Improvizacija je u osnovi svake verodostojne umetničke kreacije. Ta forma čisto improvizovane muzike je najizvornija muzička forma, komponuje se i izvodi u real time-u. Takav stvaralački proces se može kvalitetno podeliti samo sa onima sa kojima delimo bogat zajednički kontekst. Sa Tikmajerom sam muzički odrastao a Lav je i bukvalno odrastao pored mene. Seli smo i bez ikakvog dogovora odsvirali. Bio je kasni oktobar. To je sve.
Živimo u vreme kada je (ne samo) muzika, njen živi, interaktivni deo, zbog poznatih okolnosti, veoma ugrožena. Možete li da prenesete stanje i predviđanje, da li je uopšte moguće misliti o svetu posle svega ovoga?
- Ljudski duh je preživeo prirodne katastrofe, svetske ratove, razaranja, holokaust, pa će i ovo čudo. Ko ima potrebu da nešto kaže i ko ima potrebu da to čuje, vidi, naći će načina da ostvare komunikaciju. Svakako se menjaju forme. Srećom čovek danas ima internet, a sa druge strane delovaćemo i više lokalno. Ovo jeste veliko iskušenje i filter verodostojnosti naših duhovnih potreba. Ako ih ne prođu, onda i nije šteta da propadnu.
Igor Burić