Intervju: Marko Puči Katena, reditelj Pepeljuge na sceni SNP-a
NOVI SAD: Na sceni „Jovan Đorđević” Srpskog narodnog pozorišta sinoć je premijerno izvedena opera „Pepeljuga” Đoakina Rosinija u veoma neobičnoj postavci italijanskog reditelja Marka Pučija Katene.
Neobičnoj, jer spaja jednu od najpoznatijih narodnih bajki sa jednim od najpoznatijih srpskih filmova – „Maratoncima” Slobodana Šijana i Dušana Kovačevića. „Želeo sam da moj rad bude svojevrstan omaž velikoj srpskoj kulturi. A koji je to omaž bolji, koji bi jedan umetnik-stranac mogao dati, nego odavanje počasti istinskom remek-delu srpske, ali i balkanske kinematografije, pojašnjava Marko Puči Katena, koji je u „Pepeljugi” koristio i inserte iz legendarne komedije.
U percepciji prosečno obaveštenog gledaoca teško je povezati bajku o Pepeljugi sa ultracrnom komedijom „Maratonci trče počasni krug”. No, vi u svoj postavci Rosinijeve opere upravo na tome gradite scenske slike, čak direktno dovodeći u korelaciju pojedine likove. Nije li to prevelik rizik?
Umetnik svoj kreatini rad, svoju umetnost, ne zasniva na tome šta bi mu moglo biti korisno. U tom slučaju bi bio proračunat, osoba lišena smisla za estetiku, maštu i stvaralaštvo, a ne kreativac. Da li je Bruneleski razmišljao o rizicima pre nego što je izgradio kupolu koju i dalje proučavaju zbog svoje jedinstvenosti? Ili se Karavađo inovativnom upotrebom senke i svetla, protiv svih pravila, obazirao na rizike? Ili je i sam Rosini, rušeći pravila muzike i pozorišta, mislio na rizike? S obzirom na to, svakako ne želeći da se uporedim s ovim genijima, jer ja sam skromni pozorišni zanatlija, mislim da rizik ne treba da bude prisutan ni u duši, ni u rečniku istinskog kreativca.
Izjavili ste da bi se paradoksi „Maratonaca” veoma dopali Rosiniju, kao majstoru otrovne šale. U njegovoj „Pepeljugi” je, međutim, neuporedivo više ljubavi nego kod Dušana Kovačevićeva, koji čak i „pitanja srca” dovodi do apsurda. Gde je lubav u Vašem viđenju priče o Angelini i Don Ramiru?
Nažalost, i ženska figura i ljubav, u Kovačevićevom maestralnom delu, marginalizovane su. U svojoj predstavi okupljam članove porodice Topalović, ne koristeći njihovu jezivu suštinu. Đenki dajem novu priliku da snimi film sa protagonistima filma „Maratonci...“, a ženskom figurom upravo želim da iskupim likove Mirka, Lakija, Milutina, Aksentija i Maksimilijana i pružim im humanost koja u filmu ne postoji.
Da li je reditelju nešto lakši posao kada na scenu postavlja operu, poput „Pepeljuge”, bez megapopularnih arija (za razliku od, recimo, „Seviljca”), koje dobar deo publike iščekuje? Ili ga upravo takvo delo, naprotiv, stavlja pred delikatniji zadatak?
Moja rediteljska koncepcija nije zasnovana na više ili manje poznatim arijama nekog dela. Svoje učenike često vodim u muzeje i zajedno analiziramo razne slike. Postoji više načina na koje se jedno umetničko delo može posmatrati. Od površnog „dopada mi se“, do prepoznavanja i užitka u nevidljivim detaljima. Želim da ponudim svima jednu dobru predstavu, posebno onima koji će se na prvoj analizi zaustaviti i reći „baš sam uživao“, ali znam da postoji i publika koja je više pripremljena i koja će svoju analizu produbiti, primećujući da su moje predstave pune citata iz književnih tekstova, filmova velikih umetnika, koji imaju značajnu ulogu u mom umetničkom i kulturnom obrazovanju. Siguran sam da ćete u samo malo dubljoj analizi odmah opaziti, pored već pomenutih citata iz "Maratonaca...", i Lariblea, Čaplina, nove „comedy disaster“, u ovom trenutku prisutne u najvećim evropskim pozorištima, a koje, verujem, u Srbiji još nisu prikazane, i mnoge druge skrivene detalje, koji letimičnom analizom mogu sigurno da promaknu. Siguran sam i u to da će srpska publika umeti da ceni trud jednog Italijana koji želi da sa velikim poštovanjem da omaž remek-delu balkanske kinematografije, kao što je film “Maratonci trče počasni krug“. Možda neće svi, ali će jedan broj gledalaca sigurno primeniti dublju analizu, ali biću srećan i ako svi koji izađu kažu i samo: „zabavio sam se“.
Savremene operske produkcije sve češće liče na holivudski film, pa ih danas publika čak i gleda u bioskopima. I dok je dramski teatar odavno uplovio u vode minimalizma, pa više nikog ne čudi kada su na sceni samo glumci iza kojih je crno platno, a slična je situacija i u baletu, teško je zamisliti „Travijatu” bez balskih haljina. Da li je to usud opere?
Ne bih znao da dam odgovor. Mogu da govorim o svom pozorišnom radu i ne bih sebi nikada dopustio da sudim o ostalim kolegama ili produkcijama. Lično, nemam jedan stil. Svaka sledeća partitura, budući da sam najpre muzičar, a potom reditelj, uslovljava stil mog rada. Što se tiče konkretno rada na operi „Pepeljuga“, prvi put sam u istoriji svog režiranja upotrebio kameru na sceni, i to zahvaljujući činjenici da je moj protagonista Đenka rešio da snimi film. Samim tim ni scenografija nije mogla da bude tradicionalno pozorišna, već odražava jedan kinematografski set, dakle moraće da bude jednostavna, a preve svega biće vidljivi i tehničari koji će upravljati promenama, upravo kao na filmu. Ovakva postavka proizilazi i iz moje želje da publika razume da se iza svakog dela nalaze ljudi koji veoma naporno i dobro rade.
Verdi, Rosini, Pučini, Bize, Vagner... Nova kompozitorska imena teško se pored proverenih naslova probijaju do repertoara operskih kuća, a i kada im to uspe, ne zadržavaju se na njima dugo. Kakva su Vaša iskustva: da li je za to kriva publika, koja bi radije da sluša „Nessun dorma ” nego da eksperimentiše; ili naprosto ti „eksperimenti” nisu ni blizu arijama poput „Nessum dorma”?
Ne postoje krivci u muzici. Umetnost u svojoj osnovi ima jedan zadatak – da pruža zadovoljstvo onome ko je gleda, sluša, oseća. Ali hajde da analiziramo neke elemente. Pesnik piše reči koje u stvarnosti postoje, ređajući ih jedino koristeći umetnost, najapstraktniji slikar, kao i vajar, daju život oblicima koje je, siguran sam, priroda već stvorila. Ali gde je muzika? Gde postoji ako ne u duši kompozitora? A zadatak muzike je povratak duši. Duše, pak, imaju različite vibracije, te će nekome više goditi yez, drugima rok, nekome opera, pa će i u operi biti onih koji će više ceniti Mocarta od Verdija, Manina od Batistonija, Pučinija od Buzonija. I među njima će opet biti onih koji će uživati u „Nessun dorma“, onih koji će više voleti da slušaju „Soave sia il vento“ ili „Pensa prima all'uomo lussurio“. „Nessun dorma“ danas je simbol, kao što su prethodnih godina bile arije „La donna è mobile“ ili „Questa o quella“, a možda će to jednom, u vremenu koje dolazi, biti slučaj sa „Duetom cveća“ („Duetto della lakmé“). Da sam umetnički direktor nekog pozorišta pokazao bih publici da poret Travijate, Turandota, Ljubavnog napitka... postoje mnoge opere koje su takođe veoma lepe i vredne da budu prikazane i voljene, vredne da ostanu na repertoarima.
S obzirom na Vaša iskustva rada bezmalo po celoj Evropi, strahujete li za opstanak manjih operskih kuća? Jer, kad nema para svi govore da je opera – luksuz?
Opera nije luksuz, udisati lepotu nije luksuz, upijati umetnost nije luksuz, nego životna potreba. Mnogim proučavanjima ustanovljeno je da je muzika, posebno Mocartova, veoma blagotvorna i korisna za fetus, neophodna je u prvim godinama života deteta. Druga proučavanja potvrdila su i da krave kojima se pušta klasična, operska muzika, daju više mleka, čak i biljke reaguju na muziku. Moje skromno, retoričko pitanje je: ako je muzika blagotvorna i psihofizički neophodna i deci i životinjama i biljkama, zašto, kada to dete odraste, ona postane ekonomski problem, zaboravljajući da je upravo ona, muzika, jedna od primarnih potreba? Bez muzike svet bi bio jedna pogreška, govorio je Niče. Moj najdraži citat je da „muzika pomaže da ne čujemo unutra tišinu koja je spolja“. Da se vratim na jedno od prethodnih pitanja, pozvao bih sve da razmisle, da pre nego što se zatvori pozorište, veliko ili malo, setite se da iza svakog „Nessun dorma“, postoje ljudi koji rade – dekorateri, rekvizitari, električari, krojači, inspicijenti, dirigenti hora, šaptači, audio i video tehničari, korepetitori, šminkeri, pored hora i orkestra, dakle i do 300 osoba neophodnih da bi „Nessun dorma“ postojala. Da li je opera luksuz? Mnogo košta? Ne, opera su profesionalizam i neizostavna radna mesta, koji pružaju sreću duši gledaoca.
M. Stajić