INTERVJU - MAKSIMO DIJEGO PUŽOL, GITARISTA I KOMPOZITOR: Tango kao inspiracija

Dok je studirao gitaru na Konzervatorijumu „Huan Hoze Kastro„ u Buenos Airesu, Pužol je nastupao u noćnim klubovima izvodeći tango, a ta njegova posvećenost argentinskom folkloru i danas predstavlja dominantnu odliku njegovog bogatog i raznovrsnog kompozitorskog stvaralaštva.

Prilikom svoje turneje po Evropi Maksimo Dijego Pužol proveo je desetak dana u Srbiji, boraveći u Novom Sadu, kao i u Istraživačkoj stanici Petnica, gde je učestvovao kao predavač na tamošnjem letnjem kampu gitare, zajedno sa domaćim pedagozima Jelenom Lukić i Stevanom Jovićem. Povod za Pužolovo gostovanje u Srbiji bila je zapravo saradnja sa novosadskim gitaristom Stevanom Jovićem, kojem je Pužol ustupio dve svoje nove kompozicije za objavljivanje u zbirci kompozicija za gitaru „Maestri„ koju je Jović priredio i objavio.

Maestro Pužol, vi u svojim kompozicijama uvek nastojite da povežete  umetničko nasleđe klasične gitare i savremeni muzički izraz sa folklorom Argentine i drugih oblasti Južne Amerike. Koliko je za vašu muziku važna ta veza sa latinoameričkim folklorom?

- Ta veza je svakako veoma važna i uočljiva. Meni je uopšte nemoguće da razmišljam o svojoj muzici izvan tog konteksta argentinske muzike. Još dok sam bio mali dečak, u našoj kući u Buenos Airesu bio sam stalno okružen zvucima tango muzike. Moj otac je svojevremeno bio tango pevač i ja sam počeo da učim da sviram, kada sam u jednom ormanu pronašao njegovu staru gitaru. Čim sam uzeo gitaru u ruke i čuo njen zvuk, ja sam poželeo da učim taj instrument i na kraju sam završio studije muzike, iako sam uporedo studirao i matematiku. Upoznajući se tokom studija sa muzikom velikih savremenih kompozitora Heitora Vila Lobosa i Lea Brauera, ja sam poželeo da i sam pišem takve kompozicije, da komponujem argentinsku muziku, muziku Buenos Airesa, tako da je za mene zaista nemoguće da komponijem muziku koja ne bi bila povezana sa argentinskom muzikom i tangom. A argentinska muzika, kao i sva južnoamerička muzika ima veoma bogate i raznovrsne muzičke i folklorne tradicije, u kojima ja nalazim inspiraciju za svoje kompozicije.

Tokom studija gitare vi ste uporedo sa klasičnim repertoarom svirali i tango muziku i nastupali u tango klubovima. Koliko je to iskustvo bilo značajno za formiranje vašeg kompozitorskog rada?

- Za vreme studija, bili su mi potrebni i dodatni prihodi, tako da sam često svirao u noćnim klubovima u kojima se svirao tango. Razume se, tada, sedamdesetih i osamdestih to više nisu bili, kao nekada, lokali za sirotinju, već otmeni klubovi u koje je dolazila probrana publika. U prvo vreme svirao sam solo repertoar u pauzama između tačaka poznatih tango umetnika, a kasnije sam svirao i u orkestrima koji su pratili te zvezde. To je svakako bilo dragoceno iskustvo, jer sam imao prilike da upoznam najveća imena tango muzike, kao što su Hektor Stamponi, Markiela Monti, Ruben Huarez, Horacio Ferer i druge, kasnije i da sarađujem sa njima. To je bio i odličan način da proniknem u sve aspekte ove vrste muzike, što se sigurno odražava i u kompozicijama koje i sam danas pišem.

Kamp gitare u Petnici

Vi ste se ljubazno odazvali molbi našeg mladog gitariste Stevana Jovića da ustupite svoje kompozicije za objavljivanje u zbirkama kompozicija za gitaru namenjenim učenicima i studentima ovog instrumenta koje je on pripremio i objavio. Koliko je važno predstaviti mladim gitaristima savremeni repertoar za ovaj instrument i koliko je korisno organizovanje kampova gitare poput ovog u Petnici na kojem ste i vi učestvovali?

- Ovaj odgovor se nadovezuje na prethodnu priču, zato što smatram da su zbirke kompozicija za gitaru poput ove koju je napravio Stevan Jović veoma važne. Nastavnici gitare u svetu često misle da je jedini način učenja gitare onaj vodi preko muzike Sora ili Karulija. Muzika i metodi ovih autora su sigurno vrlo značajni, ali postoji još ogroman broj odličnih dela drugih autora napisanih tokom prošlih stoleća i onih koja nastaju danas. Dečaci i devojčice koji uče gitaru grade sopstveni muzički svet, nekima su bliske kompozicije stare muzike, neki žele da sviraju savremenu muziku. Zbog toga ja mislim da je su zbirke kompozicija za gitaru sa raznovrsnim repertoarom poput ove koje je Stevan Jović objavio izuzetno važne i korisne. To je bio i razlog što sam ja poslao svoje kompozicije da budu objavljene u njoj. Smatram da je to veliki i važan izdavački poduhvat i ja mu čestitam na tome. A letnji kampovi poput ovog u mestu Petnica su takođe izuzetno korisni i veoma važni za mlade gitariste, tako da je meni je bilo veliko zadovoljstvo što sam učestvovao i predavao na njemu.

Koliko se tango muzika promenila u dvadesetom veku i koji su razlozi doveli do toga?

- U vreme kada je moj otac želeo da postane pevač tango muzike, ta vrsta muzike je smatrana za zabavu nižih slojeva i nije bilo poželjno baviti se njom. Zanimljivo je i da je tango ranije, početkom dvadesetog veka bio uglavnom instrumentalna muzika za igru. Međutim, posle Prvog svetskog rata u Argentinu je stigao veliki talas iseljenika iz Italije, među kojima je bilo i mnogo muzičara, koji su se takođe uključili u ovdašnji tango pokret. Negde tridesetih godina, često se dešavalo da polovinu članova tango orkestara čine italijanski muzičari. Italijani su sa sobom doneli ljubav prema pevanju i belkantu, pa je vremenom tango postao i muzika koja se peva, a te tango pesme su postale vrlo popularne. Pojavilo se i mnogo odličnih kompozitora, među kojima je sigurno najznačajniji Astor Piacola, koji su svojom muzikom doprineli da tango postane omiljen i popularan širom sveta i prihvaćen i uvažen kao vredna i autentična muzika Argentine. 

Pored kompozitorskog rada i nastupanja na koncertima, vi se danas bavite i pedagogijom a takođe i proučavate istorijat razvoja klasične gitare, u kojem po vašem viđenju vrlo značajnu ulogu imaju latinoamerički muzičari. Koje su, po vašem mišljenju naznačajnije faze razvoja klasične gitare?

- Smatram da je klasična gitara od kraja osamnaestog veka do danas prošla nekoliko perioda veoma važnog i velikog napretka. Najvažnija ličnost u prvom periodu razvoja klasične gitare bio je veliki španski gitarista i kompozitor Fernando Sor, koji je delovao u prvoj polovini devetnaestog veka. Sor je veoma važan jer je on tada utemeljio pristup gitari kao instrumentu klasične muzike i odgovarajući pristup komponovanju. Razume se da su tada delovali i drugi vrlo važni gitaristi poput Karkasija, Aguada, Karulija. Lenjanija, ali je Sor bio ključna ličnost u ovom periodu razvoja klasične gitare. Druga vrlo značajna ličnost za istorijat gitare je veliki Francisko Tarega, koji je postavio temelje savremene gitarističke umetnosti, kakva postoji i danas. On je izuzetno važan, jer su se tada dogodile i konstrukcione promene u pravljenju gitara, koji je postao mnogo delikatniji, ali i glasniji nego ranije. Tarega je, ispostavilo se, u rukama imao potpuno nov instrument i suočio se sa velikim problemom, jer tada zapravo nije postojao ni repertoar za taj instrument. On je zbog toga počeo da piše aranžmane i transkripcije za gitaru dela velikih kompozitora, a napisao je i mnoge svoje originalne kompozicije. Ovaj sjajni virtuoz je postavio i osnove nove savremene tehnike sviranja na gitari, tako da je on značajno promenio poziciju ovog instrumenta i omogućio njen dalji razvoj. Treća ličnost koja je epohalno obeležila razvitak klasične gitare u dvadesetom veku je svakako Brazilac Heitor Vila Lobos, koji je ključno uticao na dalji razvoj gitare, pišući muziku koja u potpunosti proizilazi iz izražajnih mogućnosti ovog instumenta. Četvrtu značajnu epohu u razvoju gitare označava stvaralaštvo velikog kubanskog kompozitora i virtuoza Lea Brauera, koji je po mom mišljenju najveći kompozitor za gitaru današnjice i za kojeg smatram da je svojim delima podigao gitarističku umetnost na najviši umetnički nivo. Posle Vila Lobosa i Brauera mi sada možemo da govorimo o potpuno novom, savremenom izražajnom jeziku gitare. I tako danas, kada pišem neko novo delo, ponekad ja prosto osećam da mi gitara nešto govori. Uporedo sa osećanjem koje želim da izrazim, sa zvukom i melodijama koje nastaju, čini mi se da mi gitara prosto predlaže - sada treba da napišeš nešto novo. Peta epoha razvoja klasične gitare je današnje vreme, kada se pojavilo mnogo vrsnih virtuoza i odličnih kompozitora, poput Rolanda Diensa, Egberta Gismontija, Karla Domenikonija, Nikite Koškina, Dušana Bogdanovića i mnogih drugih i svi ti briljantni solisti i kompozitori doneli su neverovatno bogatstvo i raznovrsnost u današnju gitarističku umetnost. 

Da li se položaj klasične gitare u Argentini razlikuje od situacije ovog instrumenta u muzičkom životu Evrope?

- Najbitnija razlika između gitarista iz drugih delova sveta i južnoameričkih gitarista je u tome, što je u mojoj zemlji, u Argentini, takođe i u Urugvaju, Boliviji i u južnom delu Brazila, u širokoj oblasti koja se zove područje Rio Plate gitara izuzetno popularna. Kada sam svojevremeno radio u Konzervatoriju „Manuel De Falja„ u Buenos Airesu, predavao sam deci koja tek počinju da uče da sviraju gitaru. I svi ti početnici su na prvom času želeli odmah da mi prikažu koliko su oni već sami naučili da sviraju. Oni sami počinju da uče, nekom je sused ili rođak pokazao nešto, nekog je počeo da uči otac ili ujak i svi oni su dolazili u školu sa jasnom željom sa sviraju gitaru. Neki su mi svirali sambu, neku melodiju tanga ili numeru Erika Kleptona, kao početnici, neki su bili loši... Ali već u tom uzrastu, gitara je već bila deo njihovog života. A u Evropi je drugačije - meni izgleda da u Evropi deca dođu u muzičku školu, da uče neki instrument i tek onda biraju, da li da se upišu u klasu klavira, violine ili gitare. Zbog toga mislim da je veoma dati im podstrek da vežbaju i da napreduju u učenju ovog instrumenta. Što se tiče mladih Argentinaca, ja sa njima nikada nisam imao problem, da ih ubeđujem da moraju da uče i vežbaju da bi napredovali. Zbog toga se kod nas pojavljuje mnogo odličnih mladih solista koji ostvaruju uspešne izvođačke karijere. Mada, razume se i ovde i u Argentini deluje mnogo sjajnih gitarističkih virtuoza.

B. Hložan