Impresivna vokalno-instrumentalna završnica 54. Mokranjčevih dana

Njegova više puta apostrofirana i izvanredno realizovana ideja o suprotstavljanju dva kapitalna vanvremenska dela Stevana Mokranjca i Volfganga Amadeusa Mocarta, ali i sponi između jednostavne pravoslavne molitve iskazane u horskom mediju Mokranjčevoog Opela  i grandiozne katoličke posmrtne mise, ozvučene u vokalno-instrumentalnom mediju Mocartovog slavnog Rekvijema, pružila je prepunom auditorijumu u negotinskom Domu kulture poseban i redak doživljaj.

Takvo jedinstveno poređenje ostvareno je u većini segmenata na vrhunski način, pre svega zahvaljujući izvanrednoj disciplini i čvrstoj koncentraciji svih sudeonika, koji su svoj veliki i plemeniti umetnički zadatak i „negotinsku misiju i zavet“ ostvarili s visokom profesionalnom odgovorošću, ali i dubokom emotivnošću, te se ukupni interpretativni rezultati mogu meriti najvišim ocenama. Da je Mešoviti hor RTS- a i pored svih generacijskih promena i novim pevačima nedovoljno dopunjenog sastava još uvek naš najbolji vokalni kolektiv, pokazalo se već u Opelu u fis-molu. Vajan u velikim i snažnim dinamičkim talasanjima, intonativno sigurno, izražajno, i s izvrsnim izgovorom i razumevanjem teksta, kroz uzlazne imitacione tokove sprovedene od basova do najvišeg sopranskog registra, delo je zaokruženo mirno i prefinjenim završnim pijanom, u široko razvijenoj horskoj kadenci. A da je Mokranjčeva duhovna i svetovna muzika jedinstvena i nedeljiva celina, Bojan Suđić je potvrdio i izvođenjem Pete rukoveti „Iz moje domovine“, najopsežnije od svih kompozitorovih 15, prenošenjem moćnih gradacija iz „Njest svjat“ u njenu šestu pesmu „Lele, Stano mori“. Kreirao ju je i poput  intermeca, ili kontrastnog spoja s Mocartovim Rekvijemom, jednako kao i Opelo, dubokih religioznih osećanja i drugačije, u izvesnom smislu dramatičnije ekspresivnosti i emotivnosti, ali i bez apokaliptičkih strahota većine romantičarskih rekvijema.

Hor, kao najstabilniji element tumačenja i Simfonijski orkestar RTS-a su se, takođe stilski odgovarajuće i skladno, „okrenuli“ i njegovoj dirljivo-nežnoj, smirenoj i blagoj muzici (široko prepoznatljivoj u stavu Lakrimoza) u kojoj se homofoni i kontrapunktski složeni, fugirani  horski delovi (pisani pod uticajm baroknih majstora, Baha i Hendla), suprotstavljaju ili sjedinjuju, s isto tako produhovljeno i osećajno izvedenim, pevnim solističkim partijama (soprana Aleksandre Jovanović, mecosoprana Ivane Srbljan, tenora Janoša Serekovana i basa Atile Mokuša), s dominacijom ženskih, i proplamsjajima lepote dubokog muškog glasa. Udeo orkestra, većinom fokusiranog na gudače, s upečatljivo donetim, već od introdukcije, partijama klarineta i fagota, te posebno uverljivim, veoma opsežnim trombonskim solom ( ujedinjenim s basovskom partijom u stavu Tuba mirum), doprineo je stvaranju  fino stopljene vokalno-instrumentalne zvučnosti. Znalačko i sugestivno vođstvo Bojana Suđića, koji je maksimalno kontrolisao dinamički i tonski sklad, dobro izbalansiranih svih izvođačkih grupa, suvereno je usmeravalo interpretaciju do visokih umetničkih dometa, dostojno veličini obojice kompozitora, a u slavu našeg Stevana Mokranjca.

Marija Adamov