HAČATUR ALMAZJAN Za umetnost se moramo boriti

O tome svedoče ne samo nastupi diljem sveta, od Pariza preko Dubaija do Egzita, nego i album snimljen za „Sony Music Entertainment”... Međutim, na predstojećim Novosadskim muzičkim svečanostima 26. oktobra Almazian Symphonyće se predstaviti – čistom klasikom!  

– Ipak sam ja klasičan violinista i ušao sam u vode crošovera tada kada sam bio apsolutno uspešan na polju klasike – podseća Hačatur Almazjan. – Ali kada si na tržištu, a pogotovo kada ti se otvori prostor za veoma unosan ugovor, počinješ da praviš i neke kompromise. Producentima se, naime, sve sviđalo, osim tvrdog klasičnog repertoara: „Mi vas vidimo da nastupate na stadionu“. A to je podrazumevalo okretanje cover-u. Ja nisam uopšte imao iskustva s tim. I više od toga – ništa nisam znao o savremenoj popularnoj muzici, ostao sam na onome što sam slušao kao klinac. I meni je to toliko smetalo da mesec dana nisam potpisivao već pripremljen ugovor. Puno sam premetao po glavi, i kada sam na kraju došao do zida, pitao sam za savet mog prijatelja Emira Kusturicu. I on mi je rekao bukvalno ovako: Da si mi s ovim pitanjem došao pre trideset godina, rekao bih ti da odbiješ, jer imaš prostora da radiš ono što želiš. Međutim, vremena su se promenila i jako dobro znaš da ovakav ugovor sa „Sonijem” dobija jedan od deset milona. Ali, ako već treba da sviraš cover – onda ga odsviraj kao što niko nije i počni da uživaš u tome. Na kraju sam potpisao ugovor i zaista počeo da uživam i u tom delu karijere.

 Nažalost, za sve ove godine, koje su od tada protekle, i classical crossover se toliko širio da smo, uz zaista kvalitetna imena i projekte, dobili i ogromnu količinu smeća. I počelo je da mi smeta kad vidim s kim sam sve u crossover „društvu“...

Da li ste ipak zadovoljni onim što je za proteklih bezmalo deceniju i po postigao ansambl Almazian Symphony?

– Ono što sam sa Almazian Symphony želeo od samog početka, ostvarilo se u meri o kojoj nisam ni maštao. Istina, nije bilo sumnje u to da će projekat biti uspešan, da će orkestar privlačiti pažnju, ali ono što smo postigli je zaista nestvarno. Jer, već prvi album nam je objavio „Sony Music Entertainment ”, otvorili smo prvi „Kustendorf“, nastupili smo na otvaranju Egzita sa velikim baletskim igračem Sergejem Polunjinom, ako sviramo u Moskvi, onda je to u čuvenoj koncertnoj sali „Barviha“, snimili smo muziku za film, i to za Kusturicu sa Monikom Beluči u glavnoj ulozi... Kada je reč o stilu, uvek me je privlačilo da probam nešto novo. Nisam ja, naravno, izmislio classical crossover, ali do pojave Almazian Symphony nije bilo orkestra koji je u potpunosti okrenut tom stilu, i koji pri tome uvek svira live, odnosno nikada nismo posezali za backing track-om ili čim sličnim. Naravno, classical crossover ima i svoje pluseve i minuse. Plus je što nema tabua, već možeš da neograničeno eksperimentišeš. E sad, pitanje je da li je to što radiš dobro ili loše, ali zaista ništa nije zabranjeno, možeš da mešaš stilove, kombinuješ epohe, dodaješ, izbacuješ... S druge strane, ako si okružen bubnjevima, elektronikom, gubiš izvođačku slobodu. Recimo, danas si pun adrenalina i hoćeš da odsviraš neko delo malo brže, jednostavno ne možeš. Postoji unapred definisan ritam i u njega moraš da se uklopiš. A mi izvođači volimo scenu baš zbog toga što nikad ne znamo šta se može dogoditi u interakciji s publikom. I kada sam dobio ponudu da budemo deo Novosadskih muzičkih svečanosti, zato sam insistirao na tome da Almazian Symphonysvira klasiku.

Nastup Almazian Symphonyna Nomusu ipak će se razlikovati od standardnih koncerata kamernih ansambala ...

– Nije u mojoj prirodi da to bude uobičajen koncert – ne zato što je to nešto loše, nego sam jednostavno želeo da, kad se već vraćamo u svet klasike, to bude spektakularno. I zato je moja ideja da novosadskoj – a veče pre i beogradskoj publici – ponudimo uz Almazian Symphony još neka svetska imena. Prvo sam pozvao kompozitora Vaču Šarafjana (Vache Sharafyan), koji piše veoma specifičnu muziku,  koliko uspešnu toliko i interesantnu. Njegova dela sviraju i Jurij Bašmet i Jo Jo Ma, i vrhunski orkestri... I on se složio da u projekat, uz Vivaldijeva i Pjacolina „Četiri godišnja doba“, ubacimo još četiri sezone. Tako smo dobili „Dvanaest sezona“, s tim, da ćemo u svakoj novoj Šarafjanovoj sezoni imati gošću: soprana Svetlanu Aksenovu, glumicu Slobodu Mićalović, balerinu Tatjanu Tatić i mladu ukrajinsku zvezdu Kseniju Simonovu. Cela priča je jedan veliki izazov, sa svih strana: biće to prvi klasičan koncert za orkestar koji ima zavidnu crošover reputaciju, na repertoaru je svetska premijera jednog dela, a gošće su nam superpoznate. Istovremeno, koncert predstavlja spoj tri epohe koje reprezentuju Vivaldi, Pjacola i Šarafjan. U svakom slučaju, verujem da ćemo uraditi ono što sam zamislio i da ćemo istinski uživati i mi i publika.

Klasika, međutim, nije u vrhu prioriteta generacija koje dolaze, čak naprotiv...   

– Na početku jesam negde bio uverenja da crossover zaista može pomoći popularizaciji umetničke muzike među mladima. Ali sada ne mislim tako. Možda ima nekih slučajeva ili imena koja su u tome uspeli, ali iskreno sumnjam u to da će publika, koja je slušala Almazian Symphonyna otvaranju Egzita, sutra pohrliti u Sinagogu da sluša Hačatura Almazjana kako sa Vojvođanskim sifonijskim orkestrom svira kompoziciju Đovanija Solime. Ključ za popularizaciju klasike zapravo drže državne politike, televizije, škole... Ilustracije radi: otvaram u Briselu knjižicu velikog međunarodnog violinskog takmičenja „Kraljica Elizabeta”. Osamdesetak imena iz Kine, Japana, SAD, Koreje... i daj Bože da među njima naiđem na samo jedno srpsko ili jermensko. Zašto? Pa sigurno ne zato što su naša deca manje talentovana. Jednostavno, i samo javljanje na konkurs prilično košta, a kamoli učestvovanje na takmičenju – treba platiti avionske karte, smeštaj, hranu, angažovanje profesionalnog korepetitora... Dakle, ako nema adekvatne državne politike, koja će o voditi računa o vrhunskim talentima i pomagati roditeljima, umesto da se sav teret svali na njih, dakle ako nema državnog programa podrške, teško naša deca mogu doći do „Kraljice Elizabete”, „Menjuhina”, „Paganinija”... To je vrlo ozbiljan problem. Uostalom, zar ne govori dovoljno to da je Nemanja Radulović morao da ode u svet da bi ga sada ovde slavili i da bi se tražila karta više za njegov koncert. I on je danas najbolji ambasador Srbije. A takvih sjajnih umetnika ima još. A bilo bi ih i više, samo kada bi ih na vreme podržali umesto što su pušteni da se sami snalaze. 

Nažalost, u vremenima smo kada nisu više samo mladi umetnici u problemu?

– Da, kultura je danas generalno u strašnoj krizi. Korona je ozbiljno uzdrmala ekonomiju, a posledice prve oseća baš kultura, što je negde i logično, jer ne verujem u to da će gladni ljudi pre kupiti kartu za koncert nego otiću u supermarket. Ali to ne znači da se sme odustati. Jer ljudi su gladni i lepog, vrednog. I ako se nećemo boriti za umetnost, za kvalitet, ostaće nam krš koji se promoviše. I to je poruka ne samo za mlade ljude, kojima bi trebalo pomoći da prepoznaju vrednosti, a one nisu u rijaliti programima, već je to poruka pre svega za starije, da u suprotnom, ako odustanu, generacije koje ih nasleđuju jednostavno neće razviti svest o tome koliko je kultura važna. To je takođe i poruka za kompanije i biznismene, uz podsećanje da je oduvek kultura uživala podršku onih koji imaju. Jer ako, na primer, otvorite knjižicu Metropoliten opere, prvih desetak strana posvećeno je programu, preostalih sto i kusur mecenama, koji smatraju velikom čašću to što podržavaju Metropoliten, operu i kulturu uopšte. Pa ako je tako u Americi, zemlji kauboja, zašto u Srbiji ili u Jermeniji mora biti drugačije? Naravno, pre svega je to poruka za državu i njen odnosu prema kulturi i umetnosti. Da citiram Vinstona Čerčila koji je, u vreme bombardovanja Londona, na predlog da se novac namenjen kulturi prebaci u ratni buyet, odgovorio rečima: „A šta ćemo, onda, da branimo?” I zato Ministarstvo kulture mora da ima velike mogućnosti, veće nego neka druga „bitnija“ ministarstva. Znam da nije popularno biti tako kategoričan, ali ja to stvarno mislim. 

        M. Stajić